Danima sam prolazila pored jedne od najneobičnijih garaža novosadskog Banatića, snebivala se kada je zgodan trenutak da priđem i priupitam, da ne remetim ljude u poslu (totalno nenovinarsko ponašanje) i kada sam pomislila da se konačno ukazala prava prilika:
– Je l’ vi to perete mašinu? Završili ste?
– Da, gotova je sezona – kaže mi nasmejana Ivana Bubulj, koja na nesvakidašnji način neguje porodičnu tradiciju prodavanja soka od paradajza. Da ste samo juče došli, dodaje, jednako razočarana kao i ja što se naš susret nije dogodio ranije.
Ali to nije razlog da retroaktivno ne ispričamo jednu ljupku komšijsku, preduzetničku priču.
Na vratima jedne garaže u Pariskih komuna, okačene su odštampane stare porodične fotografije, zastava bivše Jugoslavije, pred njom je “jugić” za dostavu, a iz nje se širi jedan od omiljenih jesenjih mirisa. Gužva ispred nje je svake godine u ovo vreme, danima, neverovatna.
– Ovo je 23. godina kako prodajemo sok od paradajza, a u ovom lokalu priča traje oko 15. Svi znaju za nas, komšiluk, pola grada, okolina. Dolaze nam iz Valjeva, iz Bijeljine, iz Brčkog. Čak smo slali paradajz, dolazili su ljudi i odnosili ga u druge gradove, zadovoljno kaže Ivana dok mi priča o tradiciji svoje porodice.
– To je moj otac pokrenuo sa još dva ortaka. (Njegove fotografije Ivana drži okačene na vratima garaže). Jedan od njih je imao lokal, drugi mašinu, treći paradajz i tako su krenuli.
Tri ortaka su se, kaže naša sagovornica, šetali od lokala do lokala, dok nisu, u novosadskom Banatiću, našli garažu koja ima sve.
– Ova garaža je savršena. Ima sanitarni čvor, kanalizaciju, hladovina je. Idealna je i pogodna za paradajz.
Sa poslom kreću početkom avgusta, a završavaju krajem septembra. Ova godina je izuzetak jer je sezona, ispostavilo se, najkraća ikada, pokazuje joj iskustvo.
– Suša nije ništa poremetila, jer imamo sistem navodnjavanja kap po kap. Kada je krenula ona obilna kiša, tu je paradajz počeo da propada i to nas je dosta unazadilo. Nismo radili po četiri, pet dana.
Što se po okupljenim kupcima ne bi reklo, jer u danima kada su vrata te garaže bila otvorena, mašini za mlevenje paradajza se nije moglo prići.
– Zapisivali smo brojeve telefona naših mušterija, broj litara koji im treba i onda im dojavljivali kada stigne paradajz.
Dvorište ispred te jedinstvene garaže postajalo bi potom, sad već po tradiciji, mesto gde se sklapaju brojna poznanstva, rađaju ideje o novim poslovima, udomljavaju životinje. Mesto na kojem su anegdote svakodnevne.
– Naslušamo se raznih životnih priča, ne treba nam ni televizija ni tranzistor, dodaje Ivana uz smeh. Komšije nam donose kolače, kuvaju kafu, uskoče da pomognu kada vide da smo u gužvi.
Nostalgični osmeh nama je izmamila zastava Jugoslavije koja je neizostavni deo tog ambijenta.
– Zastavu smo dobili od komšiluka, jer smo ovde kao mala Jugoslavija. To su uglavnom ljudi u ozbiljnijim godinama koji pamte ono vreme. Mušterije obožavaju tu zastavu.
Obožavaju i njihov paradajz sa razlogom, uverila nas je Ivana u kratkom razgovoru, a mi smo obećali da ćemo sledeće godine biti ažurniji pa na vreme doći po neke nove zanimljivosti, a možda i sami uspeti da rezervišemo koju litru.
Kako je Robert de Niro prodavao paradajz na niškoj pijaci
Dodaj komentar