Magazin

„Slava je voleo slobodu“: Nacisti mu urezali petokraku na čelo, Ršum o njegovoj ćutnji napisao poemu

Slavoljub_Kovic,_1942
Foto: Iz brošure Memorijalnog centra Boško Buha u Jabuci kod Prijepolja

Da li su naši preci ratovali, ginuli i terali sa svoje zemlje različite okupatore i svetske armije koje su istrebljivale srpski narod, otimale prirodne resurse i uništavale sve što bi moglo da predstavlja naš nacionalni identitet i ponos, da bi mi danas sve to olako prodavali njihovim kompanijama koje su vojničke čizme i uniforme zamenile crnim odelima, lažnim osmesima i obećanjima o ekonomskim uspesima?

Ekonomija je preuzela vojnu doktrinu, prirodni resursi su ono što se računa i što je velikim silama potrebno bez obzira na žrtve. Nema potrebe ratovati sa drugim narodom ukoliko on već dobrovoljno želi da vam preda svoja bogatstva i ljude koji će za malu naknadu raditi i protiv sopstvenih interesa.

Oduvek su postojale te kategorije ljudi koji su osvajačima izlazili u susret, koji su ih bespogovorno slušali i njima iz ubeđenja ili straha bili odani. Uvek je bilo onih koji su izdali svoje ljude zarad kratkotrajnih i ograničenih privilegija. Često su se one nalazile u samom vrhu vlasti, a ni danas, čini se, nije bitno drugačija situacija.

I u otporu neprijatelju mi smo nažalost nalazili način da se delimo, da se međusobno istrebljujemo i činimo zlo jedni drugima. Međutim, kada je reč o deci borcima, o junacima koji su umesto razigranog detinjstva morali u rovove, šume i u prve redove, to je onda lekcija koja se ne sme zaboraviti, koju moramo ponavljati i isticati kako se takve grozote više nikada ne bi ponovile.

Priča o dečaku iz Bogatića morala bi biti početak i kraj životne lekcije, kako za mlade, tako i za najstarije državljane Srbije.

Dečak po imenu Slavoljub Slava Ković mučen je i streljan od strane nacista u januaru 1942. godine. Njemu su nemački vojnici urezali petokraku na čelo malo pre nego su u njega ispalili kišu olova iz vatrenog oružja.

Slavoljuba su mučili u pokušaju da saznaju gde se kriju njegovi drugovi partizani iz Mačvanskog odreda. Slava im i pored teških batina ništa nije rekao, a ta njegova ćutnja i danas bi morala da se čuje gromoglasno, u svim krajevima naše lepe zemlje.

„Slavino zlatno ćutanje spasilo je one koji su ga primili u svoje društvo, borce Mačvanskog odreda. Zarobili ga Nemci u Milini na Ceru i sproveli u logor Zabran kod Šapca. Nemci su mislili da će imena partizana i njihovih saradnika najlakše izvući od slabašnog dečaka. Obećavali mu novac, ugodan život, Slava je ćutao. Onda ga tukli, zverski mučili. Što su ga jače tukli, Slava je tvrđe ćutao, pa su pomislili da on ćuti o nekim velikim, čudesnim tajnama. A Slava je ćutao, ne o velikim, nego o najvećim stvarima, o drugarstvu, o odanosti, o čestitosti“, prenosi ove dirljive reči Radioktivni komarac.

Srpski pesnik Ljubivoje Ršumović, ganut hrabrošću ovog dečaka nad kojim se nadvilo zlo čitavog čovečanstva, napisao je pesmu posvećenu upravo Slavoljubu Slavi Koviću.

Poslednji stih Ršumovića u “Poemi o ćutanju” glasi:

“To što si ti učinio nije mogao svako,
to mora da se pamti
i kada nesreće odu,
svetli sa tvoga čela,
sunce petokrako,
kao najljubavnije reči: ‘Slava voli slobodu.’”

Volimo li mi slobodu makar upola koliko Slava? Hoćemo li njegovu žrtvu prećutati u sramoti ili je isticati u ponosu i borbi koja traje, za našu zemlju, reke, planine, ljude…?

Za budućnost dece koja dolaze i koja će tek doći. Slava mora biti ekstreman primer koji će nama biti crvena linija, a neprijateljima ove zemlje jasan pokazatelj kakvu svetinju ovaj narod ima za odbraniti od zaborava.

Volite ih, grlite najjače, kad odu boli svaka neizgovorena reč“: Suza je pisala svim mamama bolesne dece u Srbiji

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

79 Shares
  • Facebook
  • Twitter
  • LinkedIn
  • More Networks
Copy link
Powered by Social Snap