Zavirili smo u svet novosadskih skvotera i otkrili ljude kojih nema u zvaničnim statistikama

U centru Novog Sada, dok smo čekali da pojedemo nešto s nogu naišli smo na čoveka zvanog Jablan.

– Brate kakav sparan dan, gola voda sam. Samo da znate, kada po ovoj vrevi pojedete taj džank valja i zaliti nečim – kaže on u prolazu.

Reč po reč, iznenađeni susretljivošću sredovečnog, istetoviranog, na prvi pogled opasnog lika, govori nam kako svakog utorka pomaže ljudima sa margine društva, obilazi ih na parkinzima i parkovima koji okružuje uži i širi centar grada.

Samoinicijativno, donosi im hranu, snalazi se za pomoć. Na pitanje zašto to radi, dobacuje kao iz topa:

– Je l’ te pitao neko nešto?! Ajde pomozite vi.

Radoznali, idemo za njim, na parkingu zatičemo pet ljudi. Uočavamo, dva lika na jednoj dva na drugoj klupi. Jedan od njih ulazi u dragstor. Sviraju Dilana, pored njih dva unučića stomaklije i gitarista sa kapom JNA na glavi.

Jablan silazi sa bajsa, otpozadi iz velike korpe vadi dva džaka u kojima su odeća i hrana.

Odnekud dopire duboki glas:

– Oj Jablane, jesi ti zaboravio kako bata mariše?

– Ne seri, nego uzimaj. I ti i svako ko je gladan – povika .

U fazonu smo, ok, upadamo i mi. Sedamo na klupu, aj da zapalimo cigaretu.

– Izvinite momci, imate li cigaru – snishodljivim tonom nas pita momak.

On je Limeni, poznati tabadžija sa Limana, kaže nam Jovan.

Uopšte ne izgleda tako, smiren je i povučen.

– Da, matori, zato što je na terapiji zato i leluja – kaže Jovan, a potom se obraća nama. – Nego, šta vi ovde sedite kao babe, kad ste već došli, hoćete li se učipovati za pivo?

U daljini iza nabujalog drveća vidimo još dva čoveka kako uparkiravaju auta – drugi mu govori “ti ih redom klepaš”.

– Pa vidi, daje mi 25 kinti, potrebnije su njemu nego meni – govori grdosija u kroksicama dok prilazi i uzima da klopa.

Zove se Miki i ima oko 50 godina, mada izgleda dosta starije. Između dva zalogaja, okreće se prema nama i govori pola u šali pola naredbodavno.

– I vi ovamo, kad komandant govori. Koji će od vas starom ajduku platiti pivo? Aj leba ti otiđi po vops, ljudi časte, a ne kao ti – zadirkuje Jovana.

Zanima nas gde spavaju, kako i od čega žive, primaju li neku pomoć i da li tako žive svaki dan.

Jovan tiho pognu ispijeno lice.

– Nema šta da se lažemo, svaki dan je ovako. Neki su na stritu ceo život. Idemo do šteka da vidite, brate!

Stižemo do jednog od nekoliko tajnih skvotova u Novom Sadu. Na ulasku čujemo lavež pasa, njih trojica u sobi, četiri kreveta. Ostatak skvota liči na deponiju, ali sobe u kojima borave su koliko-toliko uređene.

Jovan je bivši osuđenik, posle robije radio je kao vozač a u Novi Sad je došao sa sela posle razvoda.

– Skrenuo sam sa puta, razočarao se, propio – kaže on.

Iako ima dve kuće, Jovan je praktično beskućnik.

Na selu je dobio pola kuće u nasledstvo, što je još uvek predmet spora sa bratom. Kaže da ne zna koja je polovina njegova, pa iz protesta neće tamo da odlazi.

Ima troje dece i kuću u Novom Sadu, ali je ovu nekretninu ostavio njima i ostao na ulici.

– Imam ja kuću na selu ali nemam tamo šta da radim, a i neću da idem.

Napuštena hala, svuda Vošini grafiti, polomljene daske i sivi zidovi. Do vrata njegovog privremenog skloništa vode oronule stepenice.

– E tu sam ti ja. Ovde dođu i mladi pa se popnu gore na galeriju. Ima u ovom delu grada raznih ljudi, ima i žena, a kad će te izbaciti, e to pojma nemaš. Kad dođe vreme za rušenje – opisuje Jovan svoju stambenu situaciju.

Potom nas vode u drugi štek. Ulazi se na vrata, na nekim skvotovima i kroz prozor, prozori su delom polupani.

– Ajde bre ulazite, šta vam je – kaže Goran.

On je na ulici 6 godina iz uverenja. Ne želi komformizan nego pank.

Tu srećemo i Peđu, mršavog ali žilavog 60-godišnjaka.

– Mi slavimo slave zajedno, pomažemo se koliko možemo. Ne svi, ali ko može. Nađeš peć, skupljaš drva pripremiš i ložiš. Tako se i greješ. Kupiš sveće pa ispunjavaj ukrštene reči u mraku. Svega se nađe po ulici. A tu su i ortaci sa više emocija. Opereš veš. Istuširaš se. Odeš do Kvantaša. Od danas do sutra. Na pijaci nađeš i prodaš – kaže Peđa.

Zanima nas kako se snalaze za hranu.

– Pekare nam ostave nešto. Nađemo po kantama ili ispod tezge. Snalazimo se. Nekad skupljam ambalažu po keju pa prodam, tako da nikad nisam skroz bez para. Obilazim teren, imam svoje rute. Ne pita te niko. Pankeraja do jaja, moj brataja – priča on.

Pitamo ih da li je život na ulici njihov izbor.

– Pa malo jeste, a malo i nije – sleže on ramenima, a na pitanje da li krade da bi preživeo, kaže: – Još mi ta beda fali na vratu, dovoljno sam toga preturio.

U skvotu imaju jedno važno pravilo koje im pomaže da se sačuvaju od većih problema sa zakonom.

– Na šteku nema droge, ko proba da unese, a bilo je toga, mora kulturno da napusti. Nije ovo naše. Probleme nećemo. Možeš stoni fudbal da igraš, ali gudranje ne može. Zna se red. Ako vam deluje čudno, mi ovde ipak živimo, imamo svoju privatnost – kaže Dule.

Skupilo se još par ljudi, druže se, pričaju. Razgovor između teče lagano i bez tenzija. Pričaju o svakodnevnici, šale se.

Ove ljude niko ne vidi, zvanično kao da ne postoje. Egzistiraju. Bore se, svako na svoj način. Oseća se njihovo zajedništvo.

Neki od njihovih drugova više nisu živi. Jedni su se predozirali, druge je, jednostavno, život prebrzo samleo. S druge strane, ima i svetlih primera. Neki od njih su našli koliko-toliko stalan posao i sklonili se sa ulice. Ali uvek posećuju svoje drugove i pomognu koliko mogu.