Dok Stari savski most čeka na svoju konačnu presudu, demontažu i premeštanje sa postojećeg mesta, važno je da znamo njegovu istoriju i šta su ljudi u našoj bližoj prošlosti žrtvovali kako bi on opstao u vreme Drugog svetskog rata.
Tokom operacije oslobađanja Beograda, jedan civil, običan učitelj iz Beograda, rizikovao je svoj život kako bi sprečio njegovo planirano rušenje od strane nemačkih vojnika koji su ga minirali kako bi sebi kupili vreme prilikom povlačenja pred naletom vojnika Crvene armije.
Miladin Zarić zvani Mišo (1889-1976) živeo je u neposrednoj blizini mosta, a krajem te 1944. godine primetio je nameru Nemaca i mesto gde su postavili detonator.
Miladin u tom trenutku nije bio pripadnik vojnih formacija, ali je imao dragoceno vojno iskustvo koje je stekao u Balkanskim ratovima, ali i u Prvom svetskom ratu. Tada je prikupio i deminersko znanje koje je tog oktobra značilo spas za beogradski most koji je u tom trenutku praktično predstavljao jedinu direktnu vezu centralnog dela Srbije sa Sremom.
Nakon nekoliko dana borbi između partizanskih odreda i Crvene armije protiv nemačkih trupa, Nemci su krenuli u povlačenje. Učitelj Zarić je tog 20. oktobra izašao iz skloništa pronašavši grupu sovjetskih vojnika sa kojima se uputio ka mostu.
Kako je samo on znao tačan položaj detonatora, odlučio je da sam preuzme sudbinu mosta u svoje ruke. Popeo se do detonatora, usput pokupivši ašov koji je bio pokraj poginulog nemačkog vojnika i njime presekao pravu žicu koja je u tom trenutku već počela da dogoreva.
Nemci su ubrzo shvatili da je misija miniranja mosta prošla neuspešno, već su stvarali novo utvrđenje sa druge strane reke Save. Pokušavali su da ga unište dejstvovanjem iz daljine, međutim vojska Crvene armije uspela je da pređe na drugu stranu i snažnim odgovorom ga zaštiti od tragične sudbine razaranja.
Stari savski most tako je dobio legendarni status jer je prema nekim istorijskim navodima jedini veliki evropski most koji Nemci prilikom povlačenja nisu uspeli da unište.
Zbog svog herojskog čina, nakon završetka rata, nove vlasti odlikovale su učitelja Miladina Zarića i ubrzo je postavljen za predsednika Trećeg rejona.
Kada su vlasti počele da sprovode konfiskaciju imovine, moralna načela nisu dozvolila učitelju Zariću da u tome saučestvuje. Usprotivio se takvoj politici podnevši ostavku na svoju novu funkciju.
Zbog svega navedenog, ali i zbog svog simboličnog značaja za sve Beograđane, tužno je posmatrati kakav odnos današnje vlasti imaju prema ovom istorijskom objektu velike nacionalne vrednosti. Godinama se govori o njegovom premeštanju, a prema nekim ranijim izvorima gradskih funkcionera razmišlja se da nakon demontaže delovi ovog mosta budu prebačeni negde na levu obalu Dunava, u Krnjaču ili Borču, dok se ne odluči gde će nastaviti neki svoj drugi život.
Nemci nisu uspeli da unište ovaj most, ali nove generacije Srba će po svemu sudeći tu misiju sprovesti u delo.
S obzirom na naš odnos prema prošlosti, ali i na istoriju krađe metalnih konstrukcija zarad ostvarivanja nekog minimalnog profita neodgovornih pojedinaca, nije isključeno da ukoliko do nameravane demontaže zaista dođe, ovaj most više nikada neće biti sklopljen i postavljen, pa makar i na drugoj lokaciji kao muzejska kategorija.
Sama ideja je potpuno pogrešna iz mnogo različitih aspekata i jedini način da se on sačuva na postojećem mestu je ponavljanje herojskog čina i vezivanje za njegove konstrukcije nekih novih civila kada jednom mehanizacija dođe da sprovede namere gradske vlasti Srpske napredne stranke.
Naša sklonost da se odričemo istorije koja je uglavnom bila za diku i ponos budućih generacija, predstavlja našu sramotu i nepoštovanje prema ljudima koji su rizikovali živote da bi mi, njihova deca, danas sve to uzimali zdravo za gotovo. Ovaj most pripada svima nama, on je simbol hrabrosti, borbe protiv okupatora i želje za slobodom jednog naroda.
Dodaj komentar