U jednoj popularnoj Fejsbuk grupi osvanula je priča iz beogradskog tržnog centra, a glavni akter je slavni srpski glumac Rade Šerbedžija.
Pomenuta sramna scena na najbolji način oslikava današnji mentalitet i kulturu mladih u Srbiji. Potpisuje je izvesni Stefan Simić i prenosimo je u celosti:
KO TE J… ŠERBEDŽIJA, ŽIVEO NAMA BAKA PRASE, KIJA, LUNA, I KOMPANIJA
Nedavno, u Rajićevoj, tržnom centru, šeta Rade Šerbedžija, sam, sa štapom, nešto kupuje, vozi se onim pokretnim stepenicama, gore, dole, nešto traži
Niko mu ne prilazi, a većina ga i ne primećuje
U jednom trenutku, u žurbi, prolazi grupa momaka
Koji ni svoje očeve i dedove ne poštuju, a kamoli tuđe, i ljutito, više sebi u bradu, jedan od njih dobaci – skloni se matori da prođemo, vidiš da žurimo, šta se tu kilaviš… –
A taj matori je Rade Šerbedžija, koji se, kako ga nije sramota, isprečio pred njima, pošto pred njihovom opakošću sve mora, istog momenta, da se skloni i pokloni
Verovatno ih nije ni čuo, naučen da ni ne reaguje na takve stvari
Zastao sam sa strane, i posmatrao ga, minut – dva
Toliko veliko poštovanje osećam prema njemu, da mu samo diskretno klimam glavom, u znak podrške, na šta on uzvraća
Hiljadu razloga da mu čovek priđe, ne samo filmovi, ne samo pesme, ne samo život koji je proživeo, i trag koji je ostavio, beskrajan
Niko mu ne prilazi
Ljudi zagledani u svoje telefone, mladi brzim korakom prolaze, devojke u nekom svom filmu, lepotice našeg vremena ni ne znaju ko im je u blizini, niti ih zanima
Koliko veliki umetnik, a i muškarac, koji je obeležio naše prostore
Pojavom, harizmom, glasom
Pričanjem, a i ćutanjem
Koji je u sebi objedinio mnoga prostranstva
I čija umetnost traje već pola veka
Kada bi samo znale koliko odgovora ima na njihova nepostavljena pitanja
O životu, smislu, umetnosti
Ali njih to ne zanima, dok hvataju još jedan selfi za instagram
Trudeći se da im neki tamo čiča ne bude u kadru
I pokvari fotografiju
A nesvesne da bi je samo ulepšao, i tek sa njim bi bile umetničko delo
Šeta Šerbedžija, nastavlja nešto da traži, sam, nigde kamermani, nigde pratnja, nigde niko oko njega, a ja posmatram da li će neko da mu priđe, bar da ga primeti
Niko, nijedan jedini čovek
Osim par starijih, koji pogledaju u njegovom pravcu, i to je to
U istom tom tržnom centru sam video kako bukvalno mladi trče oko Bake praseta, i još nekih ispraznih youtubu zvezdi
Kao da su ne znam ko, i žali bože sekundu bačenog vremena na njih
I duša me boli
Nastavljam da gledam Šerbedžiju, koji se vrti na nekoliko metara od mene
Verovatno tražeći nešto da kupi
Prolaze mi glavom njegovi filmovi, pesme, predstave, knjige
Toliko toga
I ništa
Odlazi Šerbedžija svojim putem, lagano, korak po korak, iz tržnog centra, na štapu, ka parkingu
U nekom samo njemu znanom miru i nemiru
A za njim kao da iz naših života odlazi sve ono što su generacije volele
A Šerbedžija predstavljao
Odlazi „Ne daj se Ines“, odlazi „Selma“, Svetlana iz Mostarskih kiša, odlazi Arsen, Kema, i toliko toliko toga
Vanvremenskog
Za čim neka nova deca ne mare
Njima je to plitko, dosadno, prazno
A ne shvataju da su oni to
Baka prase je važan, Kija i Luna su važne, i ostali nedovršeni narcisiodni nesrećnici, u kojima vidiš nezasitu potrebu da po svaku cenu skrenu pažnju na sebe
I nema šta ne bi prodali, i svoje najrođenije, samo za gram pažnje
Sve je manje ljudi nalik Šerbedžiji, a nekada ih je bilo toliko
Svaki grad ih je imao
Svaka škola
Kafana
Ulica
Dolaze neka nova deca, koja drugačije pričaju, koja se drugačije ponašaju, banalna, bahata, bez orijentira i respekta prema bilo čemu
Kojima su Šerbedžije samo smetnje na ulici, kao i njihovi profesori u penziji
Kilometrima su daleko od svega što ti ljudi predstavljaju
Svojom pojavom, glasom
Umetnik, u prostoru i vremenu
Možda se zato Bekim Fehmiu i ubiju, pre toga zaćutao u najboljim glumačkim godinama
Nesposoban da podnese količinu besmisla u javnosti
Mi smo bar imali Šerbedžiju u našim životima, i mnoge mnoge nalik njemu
Prepoznali smo ih na vreme, rasli uz njih, i preuzeli bar delić od njihove magije
U nadi da ćemo ih preneti i na druge
A šta će oni značiti nekoj novoj deci, koja to ne osećaju
Kojima to ne znači ništa
I koji će u njemu videti samo nekog tamo čiču sa štapom, koga gledaju u prolazu samo što pre da zaobiđu, ništa više
Kada bi samo znali šta taj čiča sve može i sada u sedamdesetim
Bar bi stali sa strane, zagledali se u njega, zamislili se
I pokazali poštovanje, a ne da ga zaobilaze kao nekog tamo matorca
Čekaju Baku praseta, i ostale poluidiote da im traže autogram ili selfi
Oni su njihovi heroji
Na putu, za nigde
A ja ću nastaviti da se družim sa Radetom, pomalo ljut na sebe što mu nisam pružio ruku, i rekao hvala za sve, što je uradio
I radi
I njemu, i mnogim drugima nalik njemu
A, srećom, ima ih
Nažalost sve manje
Ali tu su, postoje, u nama, oko nas
Samo ih treba primetiti
I dati im šansu
Oni su lek za dušu, u njima je spas
Vidjeh tog istog Čovjeka (namjerno velikim Č), gospodina Šerbedžiju nedavno, baš tu, u blizini, na uglu Dobračine i Gospodar Jovanove, kako korača ulicama ovog grada, istovremeno veći i od grada samog, a opet tako neprimjetan, dostojanstven i ponizan, poput osvajača pred kojim narodi i gradovi drhte, a on im se, došavši im pred vrata utvrđenja, samo pokloni i ode, iako ih je mogao zbrisati sa lica zemlje… I upravo sam isti taj – istovremeno i gorak i mekanholičan – utisak i sam stekao: kakva su ovo vremena došla? Vapio sam od želje da popijem čašu bijelog vina u prvoj kafani sa tom legendom, recimo u Zlatnom bokalu u Skadarliji, da čujem još neku mudrost ispod onog šešira, ne za društvene mreže, već za svoju djecu koju sam recitovanju i dikciji učio upravo na stihovima koje je Rade izgovarao s neviđenom lakoćom i emocijom, a ipak, vaspitanje i poštovanje mi nisu dozvolili da svoje divljenje i poštovanje prema istom pretvorim u tapiju na narušavanje privatnosti i intime jedne legende. Ako je za utjehu, vremena kakva su da su, dođu i prođu, i bez želje da omalovažavam ičiji rad i nastup (pa i ne imenujem), Rade je ipak jedan od onih malobrojnih čije će ime, rame uz rame sa Gagom Nikolićem, Draganom Stojnićem i sličnima, zahvaljujući talentu, radu i trudu, biti duboko urezano u istoriji i sjećanjima kada mnoga druga imena zub vremena surovo izgrize još za života, prekrivajući prašinom sve tragove njihovog postojanja…
Bravo
Pa dobro sad, mozemo pricati o nekulturnom mladom svetu, naravno da ih ima, kao sto ima i vaspitane dece. Sto se tice autorove opcinjenosti umetnikom Serbedzijom, idealizovao ga je. Coveka ne odredjuje samo umetnicki utisak, nego i postupci. Malo se informisite o njegovom liku i delu pogotovo od 90ih na ovamo. I o njegovim „propusnicama“ u svet Holivuda. Nije sve tako sjajno. A mladima ne mozemo zameriti sto ne znaju ko je doticni glumac, budimo posteni, da se mesta obrnu, bili bismo kao i oni. Ne opravadavam ih, ali ih razumem. Lep pozdrav.
Svakako im se može oprostiti što ne znaju ko je. Međutim, mislim da treba da pokažu poštovanje prema starijem čoveku. To je stvar vaspitanja ili nedostatka istog.
Slazem se u potpunosti…danasnja omladina je takva, kakva je,, sigurno sa mnogo vise slobode nego mi nekad i tako bi se dogodilo j da je tog trenutka setao i Jack Nicolson….Zivot ide dalje bez velike filozofjje…..sa puno zurbe za odrastanjem….bas kao MI NEKAD!
Iz rubrike: Nije se desilo
Divan tekst. Sve pohvale autori koji je u znak zahvalnost pravim umetnicima, stvaraoci a koji ovaj svet čine lepšim i boljim ublažio blago rečeno katastrofalno ponašanje i psihološki pad mladih generacija. Uz to je opravdao sve nas koji poštujemo prave vrednosti. Gospodo nije to opčinjenost pojedince već sagledavanje moralne kataklizme čije posledice upravo osećamo. Hvala na predivnom tekstu. Rade volimo te!
Svaka čast na komentaru.
Kakva izmišljotina,kakva gomila gluposti,ajde se malo uozbilji i piši nešto pametno …
Domaće nevaspitanje. Ali da li biste pisali o tome da je u pitanju neki drugi starac. Ako je Rade, nije sveti Petar. Dosta nam je celebritija.
Rade Šerbedžija je sve samo ne srpski glumac. Da je autorka teksata napisala „naš poznati glumac“ pa i da razumem, ali srpski nije nikad ni bio.
Nikada srpski nije bio, on je bio i danas je Jugoslovenski velikan, čuli ste za Jugoslaviju onu državu koju su ubili udruženim snagama ustaše i četnici, one bande koje su klale svoje sunarodnike zbog nedostatke mržnje prema drugim narodima, one bande koje su klale i silovale decu i majke ne razlikujući ih od ljutog neprijatelja, lažni junaci patriote četnici i ustaše koji bi majku, sestru i ćerku prodali u belo roblje za poslaničku fotelju, patriote koje svojim sunarodnicima prodaju šiptarski otrov i dele novac sa albanskim narkobosovima dok im srpska majka arlauče na uvce „Draaganee“!
Pa šta? Tržni centar pobogu, ljudi gledaju u izloge a ne jedni u druge. A vaspitan narod ne uznemirava ni poznate, jer i poznati imaju pravo na privatnost i mir, naročito kad kupuju. Sve ostalo je čista patetika i patronizacija.
TUGA I NEPOSTOJANJE LJUDI, BEZ OBZIRA NA TO, ODAKLE SU I STA RADE. ALI, TO JE PRAVA ISTINA DANASNJICE MADIH LJUDI.
Kao prvo , ja sam jedan od mladih ovo sto govoris su bas gluposti , mladi ljudi su kulturni i vaspitani. Prema starijima se ponasamo sa postovanjem, to sto ima izuzetaka to ima u svakoj generaciji isto kao sto neka baba krene da tuce mladju zenu jer je ljubomorna sto je njena mladost prosla. A drugo ovo sto pises da je rade iskreno ne verujem u idole bio to Sir Patrick Steward, Putin, Rade , moj deda ili necij deda svejedno je ako se ovo desilo ti mladi su nevaspitani od njihovih roditelja a ti roditelji isto tako od njihovih tako da tu nema promene svaku generaciju prate takvi ljudi ali kad prodju mladost obicno se u hronici cita o njima.
„Oni su njihovi heroji
Na putu, za nigde.“
Toliko istine ste rekli u tekstu,pogotovo u ovoj recenici.Strašna mi je i sama pomisao da neko ne zna ko je Rade Šerbedžija!Veliki pozdrav za Vas i naravno bezvremenskog glumca.