Silvana Veselinović (50) iz Jagodine, nije ni slutila da će njeni tinejdžerski dani postati prava mora. Ipak, životnu katastrofu preokrenula je u srećan kraj. Naime, ona je usvojeno dete, a danas je ta koja napuštenoj deci ulepšava život. Svu ljubav sada poklanja jednoj Uni koja ima Daunov sindrom i koju je punog srca usvojila, piše Telegraf.
– Ja sam kao beba usvojena. Roditelji su mene i brata ostavili u domu, a sestra je ostala kod njih. Nikada nisam saznala zašto je to tako bilo, jer je svako imao neki svoj razlog i priču. Momenat koji nikada neću zaboraviti jeste taj kada sam saznala da sam usvojena.
Bio je upis u srednju školu, i trebao mi je izvod iz matične knjige rođenih, a tada je tu pisalo ako je neko usvojen i ako je menjao prezime. Tako sam ja saznala da sam usvojena i to od strane ujaka i ujne. Bilo je jako teško tada, pitala sam se ko je moj brat i da li mi je brat – počinje priču Silvana.
Istina koja je bolna nije je sputala u tome da postane najbolja verzija sebe, a saosećanje i empatiju za druge je gajila još više.
– Godinama sam bila ljuta na majku, ali sam stupila u kontakt sa njom i na kraju sam joj zbog Une oprostila. Kada ste stariji naučite da praštate, to je sve ipak život – priča žena.
Ideja koju je rekla svojoj porodici oduševila ih je, a onda je krenula avantura života.
– Moj muž živi u Parizu, i ja sam mu rekla da ja želim da usvojim dete koje ima Daunov sindrom, on je pristao kao i moja deca. Inače imam sina i ćerku i četiri unučeta – priseća se Silvana.
Una nije jedina usvojena u njenoj porodici, njena sadašnja snajka je takođe bila dovedena iz Zvečanske.
– Moja snajka je bila kod mene u hraniteljskoj porodici, tada se rodila ljubav između nje i mog sina, i sada su u braku. Zanimljivo je da moja snajka ima brata koji ima cerebralnu paralizu i ostaje je u domu, ali da on ne bi bio sam i ona bez brata ja sam usvojila i njega. Sada smo svi jedna velika porodica – kroz osmeh priča mama Silvana.
– Moja Una i moja snajka koja je odrstala kod mene su rođene istog dana. Ja sam Unu usvojila a pre toga je ona bila kod mene četiri godine, jer je tada bilo potrebno toliko za usvajanje. Ona je imala tri i po godine tada, a sada ima trinaest.
Kada je Una došla u naš dom, ona nije znala ništa, ni da hoda, ni da priča ni da jede, sve smo je naučili. Budući da mi muž živi u Parizu, bile smo tamo pet godina, kako bi najbolji ljudi radili sa njom i ona je jako napredovala.
Pre dve godine smo se vratile ovde i nastavile da napredujemo, ona sada zna skoro celu azbuku, umiljata je, voljena, sposoba za mnoge stvari. Ide sama u prodavnicu, a uskoro planiramo da sama krene da ide u školu – priča žena.
Ljudi su skeptični, te se tako kada ih sretnu na ulici zagledaju ali one ne pridaju mnogo značaja tome.
– Dešava se da idemo zajedno i da ljudi doslovno bulje u nju, ali ja im samo kažem da ne rade to da je ona normalna osoba i ne dam da je neko takne! Ja sam njoj sve i ne dam da je neko dira.
Unini biološki roditelji ne žele da budu u kontaktu sa njom.
– Ja znam ko su njeni roditelji, Una ima i brata koji misli da je ona preminula, a preminula joj je i majka. Oni su iz Negotina i jako su imućni, a jednom sam ih zvala da dođu na Unin rođendan, odbili su i rekli da ne žele nikakav kontakt – priseća se Silvana bolnog trenutka.
Nakon svega, svaki dan sa Unom njima je raj, a Silvana ne može da sakrije radost i ljubav koju dobija od Une.
Život dečaka s Daunovim sindromom stao je u potresan pismeni zadatak
Dodaj komentar