Novosadski reditelj Miloš Pušić ovih dana je u fokusu domaće i međunarodne javnosti zbog premijere filma “Heroji radničke klase”, koja je održana na čuvenom Berlinalu, ali i u okviru Festa u Srbiji.
Ovaj autentičan novosadski lik je pre svega borac za prava “malog čoveka”, zaboravljenog od sistema, čije priče i portrete savršeno oslikava u svojim filmovima.
Najnoviji uspeh na Berlinalu je bio samo povod za razgovor, a sa Pušićem smo popričali o filmu, Novom Sadu danas, Piksiju, stripu, muzici, mladalačkom buntu i opštem stanju u društvu.
Premijera tvog najnovijeg filma “Heroji radničke klase” održana je u februaru na 72. Berlinalu. Kakvi su ti utisci i koliko misliš da će to predstavljati podstrek za tvoju dalju karijeru? Da li misliš da ti se na ovaj način otvara i inostrano tržište i eventualna saradnja sa stranim glumcima?
Super je kad imaš premijeru na nekom tako velikom i važnom festivalu, to odmah dobro odjekne i ovde i u inostranstvu. Međutim, mene je dosadašnje iskustvo naučilo da ti ništa nije garantovano. Pre bih rekao da su ti neka vrata odškrinuta, nego otvorena.
Daje ti neku reputaciju i potvrdu da ima smisla toga što radiš, ali svaki film je priča ispočetka. Proces nastajanja je istovremeno jako sličan, ali i jako različit. Moraš sve da prilagođavaš u zavisnosti teme, glumaca, lokacije. Nemam neke posebne planove i ambicije da radim sa stranim glumcima, priče koje mene zanimaju se uglavnom dešavaju ovde, među ljudima koji su meni bliski, tako da tu retko ima nekih stranaca.
Ne mislim da bi bilo nemoguće doći do nekih glumaca, ali ne vidim stvarnu potrebu za tim. Više se nadam da bi u procesu finansiranja filma, jer je najteže kad je u pripremi, da bude lakše da dođemo do sredstava. Film je skupa igračka i taj deo oduzima najviše energije, pa tek onda skupiš snage, pa se baviš zapravo režijom. Nadam se da će ipak priča oko Berlinala malo da pokrene stvari sa mrtve tačke.
Iako je film tek počeo da živi svoj život, kako si zadovoljan utiscima naše, a kako inostrane kritike?
Ljudi se kod nas praktično više ne bave filmskom kritikom. To je dosta neprofitabilan posao, tako da se mediji praktično ne bave više time. Nekada su postojali specijalizovani filmski časopisi, a danas se sve svelo na veoma mali broj medija i par kritičara koji se time bave. Uvek je lepo kad neko napiše nešto dobro za tvoj film ili prepozna šta si hteo da kažeš.
Međutim, ja sam vremenom izgradio svoj sistem kako reagujem na dobre i loše kritike. Uvek ih pročitam, pošalju mi ih poznanici, ali se trudim da me loše ne pokolebaju, niti da me dobre dignu u visine. Ja znam šta sam radio sa filmom, tako da neće neko ko je pogledao film, bilo da se radi o dobrom ili lošem mišljenju, promeniti moj utisak koji imam o njemu.
Samokritičan sam prema sopstvenom radu, jer znam kroz šta smo prošli, kao i šta sam hteo i koliko sam uspeo u tome, pa napravim neki balans. Ne mogu da kažem da me ne zanima, nekako me ne dotiču ni jedne ni druge. Nisam pravio filmove zbog komentara, već da bi gledaoci razumeli neku priču za koju je meni važno da ispričam.
Što se tiče reakcija publike, kako si njima zadovoljan?
Skoro su bile dve domaće projekcije, a na Berlinalu, na žalost, nisam prisustvovao zbog korone. Čini mi se da su reakcije publike dosta dobre, ali videćemo kad se film nađe na redovnom repertoaru bioskopa, što je planirano na jesen.
Za sada su planirane letnje projekcije na festivalima u Srbiji i inostranstvu, pa zatim film dolazi i u domaće bioskope, a nakon toga eventualno i televizijska premijera. Najdraže mi da čujem impresije običnih gledalaca o filmu, a koliko mi se čini, one su za sada dosta pozitivne.
Ideja za film postoji preko 10 godina. Sa čime si se sve suočavao kao reditelj radeći na ovom projektu? Zašto je izostala podrška Filmskog centra Srbije (FCS), znam da si više puta odbijan na konkursima? Da li smatraš da i kinematografija u Srbiji funkcioniše na „burazerskim“ osonovama?
Moram da te ispravim, mi smo dobili podršku od FCS, ali tek na kraju kada smo već završili film. Tokom nastajanja filma, iako smo puno puta aplicirali, nismo je imali. Slično je bilo i na konkursima grada Novog Sada.
Ja ne znam da li je sama tema bila previše škakljiva, pa zbog toga nisu hteli da se njom bave. Mada, daleko od toga da mislim da bilo koji film ima toliki uticaj na javnost, da ima takvu snagu da nešto promeni.
Možda je bilo i drugih projekata, koji su u tom trenutku delovali bolje. Šteta je što se posle nekog vremena ne uradi evaluacija, da se vidi koji je film imao veći potencijal.
Mislim da jednim delom cela priča funkcioniše na „burazerskoj“ osnovi, to je taj deo u koji je umešana politika i neke interesne grupe. Ali istovremeno postoji zdravo tkivo i u FCS, a i van njega u zajednici dokumentarista i filmskih reditelja, koji pokušavaju jedni druge da podrže i stimulišu da rade filmove.
Kao i sve u Srbiji, jedan deo je mutan i u magli, postoje autori koji snimaju filmove dva puta godišnje, a neko ne može ni jednom u deset godina.
Da li si temu za „Heroje“ crpeo iz situacije koja dominira Novim Sadom i Srbijom? Pre svega, samovolja bahatih investitora, povezanih sa koruptivnom vlašću, u kojem je težak radnički položaj. Da li te tišti nedostatak socijalne podrške države „malom čoveku“, osuđenom da radi na crno, nestanak „države blagostanja“? Kakav je status radničke klase i da li to danas zaista nekog uopšte interesuje?
Za sve filmove sam inspirisan svetom koji me okružuje. Nisam tip koji izmišlja stvari, niti pravi neke alegorije, uvek imaš nešto što ti smeta, ili je inspirativno, što te zanima kao tema. Kada vidim da određena tema tema ima neki potencijal, prvo je razvijam u glavi, merim šta od toga može da se napravi, da li postoji filmska priča. Ako je zanimljiva tema, ne znači da ima materijala za filmski scenario.
Ne znam da li je „država blagostanja“ postojala ikada uopšte, to dobro zvuči kao ideja, ali u praksi to drugačije izgleda, čak i u mnogo bogatijim državama od Srbije. Ono čega se mi sećamo je Jugoslavija, u kojoj se više brinulo o ravnopravnosti, sistem vrednosti je bio drugačiji.
Desila se ta nesrećna tranzicija u liberalni kapitalizam, koji nam je bio ideal nekog drugačijeg društva i bega od nečega što smo percipirali kao loše, a u stvari smo dobili neku najgoru surogat verziju.
Zadržali smo javašluk iz socijalizma i represiju nad onima koji nemaju novca i neku situiranu poziciju u društvu. Meni strašno ide na živce da imaš deo društva koji vozi Poršee i deo koji nema za paštetu. To nije dobro ni za koga, a kroz istoriju se pokazalo da se to nikad ne završi dobro, samo je pitanje koliko vremena treba da prođe.
Radnička prava nikog ovde ne zanimaju. To bude neka vest koja se pojavi u novinama i bude aktuelna par dana i posle se cela stvar zaboravi. Ne samo radnička prava, već bilo šta što se ne uklapa u lažno sjajan svet.
Kad pogledaš društvene mreže, svi bi da izgledaju lepo, da nemaju bubuljice – to je svet kroz filter. Svi okrećemo pogled od nekih stvari koje nisu prijatne. A nije prijatno da neko nema za hranu, da je povređen, da strada. Svi bi da pređu na lepše teme i tu se brzo završi cela priča.
Zašto si se odlučio da film posvetiš baš građevinskim radnicima i kako gledaš na ekspanziju „hipergradnje“ u Novom Sadu?
Gradilište mi je delovalo kao svet u kom se može videti sve o enormnom bogaćenju određenih ljudi, a zlostavljanju drugih, kao neki društveni presek. Ta ista priča bi mogla da bude smeštena u nekoj fabrici delova ili tamo gde su ljudi angažovani da motaju kablove.
Meni je interesantna reakcija nakon Berlinala, gde je radnja filma ljude podsetila na situaciju u kompaniji „Amazon“. Tu vlada isti princip, gde kad su neki praznici, poput Uskrsa ili Božića, radnici ne smeju da naprave predah da popiju čašu vode, gde su radnici eksploatisani do krajnjih granica, da bi se roba isporučila na vreme. Kod nas je sve malo „napanjeno“ i malo gore, ali film je i prošao u Berlinu jer ljudi mogu da se poistovete sa tom tematikom.
Jedna od tema kojom sam se bavio su nesreće na gradilištu. Kod nas neko pogine na gradilištu i nikom ništa. U nekom uređenijem sistemu bi se tražila nečija odgovornost.
Sa bračnim parom Isaković/Đuričić sarađuješ praktično od početka karijere. Koliki je plus za „život“ i popularnost filma činjenica da je Jasna Đuričić proglašena za najbolju evropsku glumicu?
Svakako da jeste, iako smo mi ovaj film snimili pre nego što je ona dobila tu nagradu. Ali kad se film pojavio u Berlinu to jeste bilo značajno, jer je primetno da su se neki ugledni ljudi iz industrije zainteresovali za film. Poput urednika BBC-a, urednika nemačke ili francuske nacionalne televizije, koji verovatno ne bi inače posvetili pažnju nekom malom istočnoevropskom filmu.
A to što je Jasna tu, svakako puno doprinosi, kao kad u fudbalskom timu imaš vrhunskog igrača kojeg svi hoće da gledaju.
U svojim filmovima fokusiran si na portrete „malih“ ljudi, nevidljivih za sistem, a inspiraciju crpiš iz aktuelnih tema i situacija koje te okružuju. Da li su to priče tvojih poznanika i da li se poistovećuješ sa njihovim nesrećnim sudbinama? Čini se da svakom filmu pristupaš sa velikom strašću i da u svaki ugradiš deo sebe. Koliko te to istroši?
Kad se baviš nečim što te stvarno interesuje, to ti ni ne pada teško. Svakako me donekle potroši, ali ne bi ni valjalo da je drugačije. Da nisam dao deo sebe u čitavoj priči, to ne bi bio ni moj film. To bi bio neki „job for hire“, kako to Ameri kažu – unajmi te neko, pa odeš kući.
Svakako se ponekad se baziram na pričama svojih poznanika. Postoje konkretni primeri, ali je uvek to domaštano i obrađeno kroz scenario. Ali svakako da postoji puno inspiracije u najbližim ljudima, ali i u vestima ili priči koju čuješ od nekog.
Moraš da se poistovetiš sa sudbinama tih ljudi. Lako je da se poistovetiš sa nekim ko je heroj. Ali kad snimaš film moraš da se poistovetiš i sa nekim ko ti je jako dalek, ko je ubica, prevarant. Možda je bolji izraz da razumeš tog nekog i da se staviš u njegovu kožu i da razumeš šta su njegovi motivi zbog kojih radi određene stvari. Ja se trudim da se sa velikom empatijom bavim likovima na čijoj sam strani.
Često sarađuješ sa već uigranom ekipom glumaca i saradnika u procesu izrade filma. Koliko ti je važno da sarađuješ sa prijateljima i kako misliš da se to odražava na finalni rezultat?
Ja bih voleo kada bih mogao da snimam filmove samo sa prijateljima. „Heroji radničke klase“ su pravi primer toga – to su ljudi koji su mi bliski iz raznih perioda života. Neke sam upoznao na snimanju, pa smo postali prijatelji. To je neki ideal, treba raditi sa profesionalcima, ali je super da popijemo pivo, da popričamo, da se družimo.
Ako imaš dobru atmosferu na snimanju, gde ljudi nisu u klinču, ako snimanje prati neka dobra energija, u finalnom proizvodu se to svakako oseti. Ako je sve skladno dok se snima, to prosto izbija iz materijala koji gledaš na ekranu.
„Heroji radničke klase“ i „Jesen u mojoj ulici“ snimani su u potpunosti u Novom Sadu, što baš i nije čest slučaj sa domaćim filmovima. Da li je u pitanju lokal-patriotizam, želja da ispričaš lokalne priče ili nešto treće? Kako ti danas izgleda ovaj grad i Detelinara na kojoj si odrastao?
Ja sam odrastao u ovom gradu i on je prepun zanimljivih priča kao i svaki drugi grad. Ja reagujem na to što se meni dešava, te priče su „kuvale“ u meni i nalazile svoj put do filma. Meni je taj put bio logičan. Ne bežim od toga da bih negde drugde mogao da snimam filmove, ali mi se dopada da u milje koji poznajem smeštam svoje likove.
Ne dopada mi se kako Novi Sad izgleda danas. Nemam neku nostalgiju kako je nekad bilo dobro ovde, ovo je grad koji je u senci Beograda i ima neke svoje čari s vremena na vreme.
To je ono pitanje „hipergradnje“ – mi u stvari rušimo grad građenjem. Toliko se podredilo interisima investitora, kapitala, da grad trpi zbog toga.
Više ne možeš da nađeš parking, ako voziš dete kolicima, to ne možeš da učiniš trotoarom, ulice su prljave.
Stara Detelinara je, na primer, vrlo slična kao u vreme kada sam snimao „Jesen u mojoj ulici“. To su neke od prvih zgrada u Novom Sadu, tako da nisu bile žrtve džentrifikacije. Taj kvart i dalje ima neki svoj šarm, dok je nova Detelinara neprepoznatljiva.
Kako gledaš na to što je Novi Sad postao Evropska prestonica kulture – šta za tebe kao Novosađanina i reditelja to znači?
Evo jednog zanimljivog podatka – prestonica kulture nikad nije pomenula da je film „Heroji radničke klase“ bio na Berlinalu, niti da je Jasna Đuričić najbolja evropska glumica. Ne dešavaju se svake godine u Novom Sadu ovi događaji i priznanja.
Mislim da je to jedna maškarada, prevara, „Potemkinovo selo“, koje je nekim čudom dobilo tu titulu. A u stvari ispod tog dizajna kojeg svuda plasiraju, to je u stvari šuplja rupa. S vremena na vreme neki koncert, neki vatromet, i to je to.
Odrastao si kao Titov pionir, prošao kroz mračne devedesete, a dalje od tranzicije i nekog boljitka nismo mnogo odmakli. Zemlju vode praktično isti ljudi kao pre 25 godina. Da li imaš utisak da smo se mentalno vratili u 90-te ili da iz njih nikad nismo izašli?
Bliže sam toj teoriji da nismo nikad ni izašli iz devedesetih. Mi smo kao u nekom prividu, u nekoj nadi da će se nešto pozitvno desiti i onda te ta nada opčini da veruješ da će biti bolje. Nema rata, ne može se reći da je potpuno isto. Ali sistem vrednosti koji je tad postao mejnstrim, ostao je tu do danas.
Da li bi možda rekao da je mentalno i gore nego što je bilo? Uzevši u obzir decenije devastacije.
Pojavljuju se neke nove generacije koje nemaju pojma o devedesetim. Upoznajem mlade ljude koji su 2000. godište. Oni nemaju nikakav odnos prema tome – ne sećaju se ni sankcija, ni bombardovanja, bede, ničega. Ne mogu da se odredim da li je to dobro ili ne.
Strašne pouke iz istorije služe da ne ponavljaš greške, ali mi se čini da u ovom instant svetu vrlo malo pažnje posvećuje onome što se dogodilo, pa su veće šanse da se tako nešto ponovi.
Ja se sećam kad nije bilo kisele vode u supermarketu, ne bih želeo da se to ponovi. A kad o tome slušaš kao o nekoj legendi, u stvari nemaš neki strah od toga.
Da li bi rekao da je današnje vreme sigurnije ili ne?
Naprotiv, ima sve manje sigurnih poslova, sve je manje izvesnosti. Ako bi morao da izdvojim samo jedan problem svih generacija – to je manjak izvesnosti u životu.
Samo možeš da slutiš šta će se desiti, a nemaš nikakvu garanciju da će se to ostvariti. To je u stvari strašno stresno, živeti pod takvim pritiskom.
U „Odumiranju“ si se bavio odumiranjem sela, ali i ljudske duše i iskrenih međuljudskih odnosa. Istovremeno si se bavio i večnom dilemom odlaska ljudi sa ovih prostora. Šta je tebe zadržalo u Srbiji?
Razmišljao sam o toj temi bezbroj puta, a verovatno je i ovaj film bio prekretnica u kojoj sam vodio tu unutrašnju borbu. Zadržali su me prijatelji i porodica, ništa drugo.
Da li su za tvoje filmove, jer se baviš psihopatologijom ljudske duše, primarni uzor bio „crni talas“ jugoslovenske kinematografije i reditelji poput Makavejeva, Pavlovića, Žilnika i Petrovića?
Mislim da je psihopatologija ljudske duše ipak malo pretežak termin. Svi ovi autori, posebno Žika Pavlović i Žilnik, pa i Saša Petrović u svojim najboljim filmovima, bave se sličnim miljeom kao i ja. Meni su oni uvek bili inspiracija, voleo sam njihove filmove.
Kada je izašao ovaj film i kada su me stavili u par tekstova u istu rečenicu sa njima, meni je to izuzetno imponovalo. To su najveći reditelji koje je ova zemlja ikad imala.
Mislim da je veza pre tematska nego stilska. Ja se trudim da svoje filmove pravim onako kako mi se čini da u tom trenutku treba da izgledaju. Nagledan sam filmova, neke sam gledao i više puta i verujem da je filmsko stvaralaštvo inspirisano autorima koji su snimali pre tebe. Ne možeš da se ponašaš kao da pre tebe ne postoji film. Svi ti filmovi su definitivno jako uticali na moj rad, makar podsvesno.
Mnogi ne znaju da si se bavio i režijom u pozorištu. Šta te više ispunjava?
Režijom u pozorištu se nisam bavio dugo vremena. Mnogo više me ispunjava rad na filmu, pa sam se samim time skroz orjentisao ka tome. Jako mi je bitno što na filmu u potpunosti imam kontrolu nad izborom saradnika.
U pozorištu dobijaš jako puno „zadatih“ saradnika koji su tu zaposleni ili angažovani, pa samim time moraš da im se prilagođavaš. Pozorišta jako često funkcionišu poput državnih firmi, gde proizvod nije na prvom mestu, nego plate zaposlenih, koji se neretko tu nađu preko veze. Čini mi se da u pozorištu ima mnogo više nepotizma nego na filmu.
Obišao si puno zemalja snimajući film o Piksiju, a za sagovornike si imao Ivicu Osima, Platinija, Vengera, Papena i mnoge druge. Šta se dešava sa tim projektom i šta misliš o današnjem fudbalu?
Nešto me je inspirisalo u toj priči o Piksiju, kao dečaku iz jednog malog mesta koji osvoji ceo svet. Kao priča o nekom superheroju, želeo sam da napravim neki pozitivan film, posle kog će se ljudi osećati bolje i biti inspirisani da urade dobre stvari.
Do svih tih sagovornika je lako doći kad čuju da se radi film o Piksiju. On je za sve nas koji smo odrastali tih godina važan igrač i sjajan čovek, pa su se tako i oni lako odlučivali na saradnju.
Kao klinac sam mnogo više pratio fudbal nego sada. Trudim se da gledam fudbal nenavijački, opredelim se kad gledam utakmicu, ali nisam ostrašćeni navijač, već volim da pogledam dobar meč. To mi bude uzbudljivo kao da gledam dobar film. Zanimljivo mi je da pogledam dva sjajna tima, koji igraju važnu i neizvesnu utakmicu. Fudbal pratim vrlo selektivno, pogledam neki važan derbi, a posmatram ga kao igru virtuoza.
Dokle se stiglo sa snimanjem filma?
Snimili smo jako puno materijala, obišli smo puno zemalja, krenuli smo sa snimanjem kad je Piksi bio bez angažmana. U međuvremenu se desio uspeh reprezentacije, koju on predvodi, pa je film doživeo u „letu“ neku transformaciju. Pokušavam da preusmerim fokus filma na trenutne događaje, a u istovremeno da ispričam njegovu biografsku priču.
Postojala je najava za TV seriju „Glicerin“, priču o matorom pankeru, koji želi da pod stare dane okupi ponovo svoj bend. Dokle se stiglo sa tom pričom?
Nije se stiglo nigde. Mi smo dobili nagradu na Sarajevo film festivalu na programu za razvoj serija, ali iako smo probali da ovaj projekat proguramo u Srbiji, to nije naišlo na dobar odziv. Niko neće komediju, svi su zainteresovani za trilere i drame. To je neki projekat koji čeka neko bolje vreme, a možda se nikad i ne desi.
Pošto se generalno baviš „teškim“ temama, da li se osećaš da si pomalo žanrovski zarobljen, da li planiraš izlet i u neke druge žanrove?
Svakako da planiram, ali mene neka odeđena tema pokrene, pa to na kraju ispadne „težak“ film. Takve situacije me okružuju. Kada bih imao dobar scenario za komediju, naravno da bih napravio takav film.
Glicerin je zamišljen da bude krindž komedija, politički nekorektna, „prljavo“ snimljena, nije u duhu serija koje se snimaju u Srbiji. Nije „penal“ projekat, ne možeš da budeš siguran da će biti isplativ. U Srbiji prolaze serije namenjene širokim narodnim masama.
Poznato je da si veliki fan muzike, ali i drugih vrsta umetnosti, poput stripa i literature. Koliko su uticale na tvoj filmski izraz?
Svakako da su imale velik uticaj. Ja sam jako puno čitao stripove kao klinac, ostali su moja velika ljubav do današnjih dana. Odrastao sam na Alanu Fordu, Zagoru i Bleku i svim stripovima koji su kod nas bili dostupni. Preko stripa sam i naučio da čitam, sa četiri godine mi je Denis bio jako zanimljiv. Tako sam i izgradio ljubav prema pričanju priče.
Kasnije, tokom odrastanja, kreneš sve više da slušaš muziku, pa te to sve više izgrađuje i definiše. U nekom periodu života je jako važno koju vrste muzike slušaš, kojoj subkulturi pripadaš. Sve te stvari te na kraju izgrade kao osobu.
Dok smo pisali scenario za „Heroje radničke klase“, baš sam puno slušao muziku. Najčešće sam vrteo Koena, Kud Idijote i Lenona. Iako to ne uđe u sam film, daje neki ton i atmosferu tome što pišeš.
Znam da si režirao spotove novosadskih Šinobusa, da li i dalje planiraš saradnju sa muzičarima i šta slušaš danas?
Voleo bih, ali saradnja sa muzičarima se ispostavila komplikovana, jer tu nema nikakvog budžeta. Ja sam sve te spotove radio u okviru vrlo malog budžeta, najčešće drugarski, ali nemaš osnovne stvari, moraš da smišljaš potpunu „gerilu“ i vremenom te to umori. Trenutno su takvi projekti na stend baju, ali daleko od toga da sam odustao da radim sa muzičarima. Za mene nema lepše stvari kada mi se neka pesma svidi, pa me inspiriše da snimim nešto.
Međutim, mora se postaviti pitanje – čemu uopšte služi danas muzički spot? Muzika se puno sluša sa telefona, ljudi ponekad i pogledaju video, ali mi se čini da je on više propratni sadržaj koji ide u pozadini. Strimovanje je ubilo smisao spotova.
Bend koji najviše slušam u proteklih nekoliko godina je National, od nekog novog britanskog panka Shame, a uvek se vraćam Leonardu Koenu i Niku Kejvu. Nisam usko žanrovski opredeljen, jako mi je interesantan poslednji album Daft Panka.
Pokušavam stalno da se vratim navici koju smo nekad svi imali, da preslušam ceo album određenog umetnika, jer je svaki album predstavlja koncept, zaokruženu celinu. To je sve teže, s obzirom koliko se ritam života ubrzao.
Upravo iz tog razloga najviše cenim vinil, jer predstavlja način da se vratim slušanju muzike na način na koji sam ranije voleo. Imam gramofon i sebe počastim nekom pločom s vremena na vreme. Inače, kada sam u pokretu, najčešće strimujem muziku preko Spotifaja.
Pored toga što režiraš, baviš se i scenariom, montažom i produkcijom. Završio si građevinsku školu, a potom se obreo na akademiji umetnosti. I danas tamo radiš kao profesor na režiji i asistent na glumi u medijima. Koliko ozbiljno shvataš pedagoški posao i uticaj koji imaš na studente? Kakvi su današnji studenti, šta ih interesuje i jel postoji ikakav bunt, kao kod prethodnih generacija?
Na kraju srednje škole shvatio sam da me ta priča ne interesuje, pa sam se okrenuo režiji, gde sam sebe u potpunosti pronašao. I meni je čudno da sam 15 godina nakon završetka akademije, sada profesor, još se nisam osvestio da se to dešava. Ali svakako je lepo provoditi vreme sa mladim ljudim koji imaju neku drugu energiju od svih nas, koji nemaju neki pritisak koji dolazi sa godinama.
Na mene jako utiče kada vidim mlade ljude koji su puni entuzijazma, koji žele da nešto da naprave, onda sam i ja takav. Kada vidim da su nezainteresovani, onda i mene to obeshrabri.
Ja bih voleo da ima više bunta. Kada si mlad, treba da si svime nezadovoljan, da želiš da promeniš svet.
Mladi ljudi danas bude nadu, ali ima i razloga za brigu. To su sve pristojni i pametni mladi ljudi, ali bi trebalo da više šire obrazovanje, čitaju, gledaju više filmova. Da gledaju svet oko sebe, da ne gledaju stvari površinski, već da razmisle šta je iza toga.
Danas je opšte dobro postalo manje važno od zadovoljavanja trenutnog statusa i položaja pojedinca. Umrtvljenost mladih je posledica ovog sistema, ali i uticaja društvenih mreža. Napraviš da tvoj život na mreži izgleda sjajno, a u stvarnosti živiš potpuno drugi život. Stvara se neka vrsta paralelne stvarnosti, utopije, koja je u stvari šarena laža.
U „Herojima“ postoji odgovor poslodavca na pitanje radnika – „kad će biti plata? – biće ovih dana.“ To je tipičan odgovor srpskih poslodavaca, koji drže zaposlene u polu-robovskom položaju. Iako nam kažu da živimo u „zlatnom dobu“, da li misliš da neka bolja vremena stvarno dolaze i ako da – kada i šta je potrebno da se desi?
Nisam prorok, niti imam čarobni štapić da kažem šta je potrebno da se desi. Nisam ni neki zaludni optimista, ali mislim da svi mi naše male svetove možemo da menjamo na bolje. Ako bi se svako bar po malo kretao u tom smeru, onda mislim da nam svima mora biti bolje.
Da sam totalni pesimista, život bi izgubio smisao. Moram da verujem da će biti bolje i drugačije, ali se neće desiti samo od sebe.
Potrebno je biti samosvestan i samokritičan.
Česi oduzeli Kusturici nagradu, on demantuje da je postavljen za direktora Teatra ruske armije
Dodaj komentar