Hoćemo li zahvaliti i seljaku? Ne glasno, ali barem onako, u sebi?

Epidemija koronavirusa u Srbiji donela nam je i nove heroje našeg vremena. Ovih dana svi su puni reči hvale za medicinare, trgovce… I oni zaista sa pravom mogu da ponesu epitet heroja u vanrednom stanju u kojem živimo.

Maja Celing Celić setila se još jednog heroja o kojem se ne priča o toliko. U pitanju je seljak. Njen tekst objavljen na sajtu Agroklub prenosimo u celosti.

Je l’ suva zemlja?

Dovezao mi u četvrtak čovek krompir, rotkvicu i luk. Vraća mi kusur, novci mu ispadaju iz ruku. Kaže, umoran je.

Vidi mu se i na licu. Nakon što se naradio na njivi, razvozi plodove svog truda i rada po gradu. Zvao me kad je već stigao pred zgradu.

Valjda su ga kupci istrenirali, da ne bi slučajno koji minut morali da čekaju napolju. On neka čeka.

Pitam ga, više onako retorički: „Je l’ suva zemlja?“

Priča da mu je nikao grašak i da će ovih dana morati da postavi sistem za navodnjavanje. U aprilu mesecu. U prvoj polovini ovog meseca on će morati da navodnjava grašak.

Pomogao mi je da unesem povrće u zgradu. I otišao dalje.

Na muci se poznaju junaci

Da će pokušati shvatiti kako, recimo, moja teta Ružica od koje sam inače kupovala povrće na pijaci, nema mogućnost dostave razmaženim kupcima, koji u poruci napišu koliko čega trebaju i onda još zahtevaju da se nazovu kada dostava već bude pred zgradom.

Da luk, rotkvica, salata, šargarepa moje tete Ružice ne zna šta je koronavirus, suša, internet aktivizam, licemerje – da oni rastu, a ako od njih nešto želiš da imaš, moraš ih okopati, opleviti, pođubriti, zaliti. I tako u krug, većinu godine.

Da je moja teta Ružica nakon što je bila trgovkinja postala tehnološki višak i nema drugog prihoda do svog gazdinstva.

Stariji kažu da se na muci poznaju junaci. Mi smo većinu svojih prepoznali. Medicinske sestre, lekare, prodavce, vatrogasce, policajce. I zasluženo im se zahvalili.

Možda preterujem, slobodno me ispravite, ali – hoćemo li zahvaliti i seljaku? Ne glasno, ali barem onako, u sebi?

Poslednjih par dana mi se u glavi mota misao o tome kako stvari uzimamo zdravo za gotovo.

Moja porodica i ja možemo da beremo koprivu i drugo jestivo bilje. Ali osim par ljudi koji su jednako ludi kao ja, ne poznajem nikog drugog takvog.

A poznajem puno ljudi.

Zovu ga za vezicu luka i rotkvice

I, da se vratimo na seljaka. Nit’ šunke, nit’ jaja, mladog luka, francuske salate, soja sosa, kokosovog maslaca, čokoladnog uskršnjeg zeca, ne bi bilo da nema seljaka, poljoprivrednika.

Nula, krompir, ništa.

Do čoveka s početka priče sam došla jer mi je trebalo dva kilograma semenskog krompira.

Bilo mi je žao da mu tražim da dolazi za tako malo, pa sam ga pitala šta još prodaje. Ima mladog luka, rotkvice, spanaća i starog krompira.

Hm, rotkvice još imam, a i luka u bašti, ali ajde, kupiću neka se nađe i nama i roditeljima. Kupila sam i džak krompira od 15 kg što će mi potrajati nedeljama.

Kaže on, ljudi ga zovu za vezicu luka i rotkvice.

Pitam se, hoće li uspeti da proda sve što je uzgojio i naplatiti uloženo.

Zato, kada sledeći put uzmete nešto zdravo za gotovo, setite se kolika je sreća živeti u zemlji u kojoj možemo uzgajati gotovo sve što zamislimo i koliko je još veća sreća, jer imamo ljude koji to znaju da rade – seljake.