Očajna majka, kako je sebe opisala, obratila se mamećo – bebećoj grupi da se požali da ima histerično dete od 2.5 godine koje je apsolutno ne sluša, ne zna šta da radi sa njim, gubi živce, sramoti je na ulici, u radnjama se baca ako mu ne kupi šta želi, nedokazan je i pun besa.
Među savetima koje je dobila je i nekoliko “inovativnih” za mene kao majku malog deteta.
Ovako kaže: Meni kad mali tako histeriše, ja uzmem čašu punu vode i saspem mu u lice, odmah se smiri.
Opcija koja je ponuđena je i zamena čaše tušem, dete u garderobici. Kad se smiri onda ga presvuku.
Posle ovih nizale su se seljana preporuke: batina je iz raja izašla. Samo ti njega udri po guzi, pa da vidiš kako će da sluša. Nije on tebe rodio, već ti njega, mora da se zna ko je autoritet. Izvuci mu uši. Oduzmi mu ono što najviše voli, pa će se opametiti.
…
Kada je roditeljstvo postalo nalik dresuri pasa?
Ustani kada ti kažem!
Mrš u sobu!
Zapamtićeš me!
Ne sramoti me na ulici, umukni više!
Na spavanje!
Kako to pričaš sa mnom? Kako to pričaš? Jesi ti meni, majku li ti tvoju, rodio ili ja tebe?!
Nećeš da jedeš boraniju, ne moraš, ješćeš kad budeš gladan!
Odmah da si krenuo!
…
Odrasla sam na nekim od ovih rečenica. I iskreno, gade mi se. Podsećaju me na dresuru. A majku mu, mi valjda treba da decu vaspitavamo, a ne da ih dresiramo strogim naredbama, ucenama, oduzimanjem onoga što vole i što im je važno, pretnjama, omalovažavanjima (pogledaj samo kako Ana sama ide u školu, a ti me još vučeš za suknju, ko balavica!).
Zašto dobar deo roditelja misli da se autoritet postaje batinama, strogoćom, pretnjama, kaznama?
“Mora da zna ko je ko”.
Našim roditeljima bilo je važno da se deca nauče lepom ponašanju, da lepo govore, kažu svakome dobar dan, hvala, nasmeju se svima. Bilo je nepoželjno da deca, kaže Jesper Jul budu ono što jesu, a poželjno da odigraju ulogu, “baš kao da su glumci u nekoj predstavi, podrazumevalo se da nauče svoju ulogu”.
Zato danas imamo masu onih koji su ostali u ulogama i koji su potisnuli svoje želje, svoju osobenost, važno je samo kako će se drugima predstaviti.
Ova što posipa dete čašom vode i ova što ga obučenog ubacuje u tuš da bi sprečile histeriju, po meni imaju savršen CV za zatvorske čuvare među osuđenicima na doživotnu. Ne preterujem. Ja psa ne bih ubacivala u Dunav ako znam da ne voli vodu, kamoli dečiji bes “umirivala” polivanjem vodom.
Batina nije izašla iz raja, već budale koje se ove prastare fraze drže kao savršenog alibija za nedostatak strpljenja, razumevanja za sopstveno dete, nepoznavanja sebe, svog ponašanja, emocija i stava da je roditeljstvo stihijska stvar koje teče spontano, bez čitanja, edukovanja i razvijanja.
Kada sam pročitala da je napisala: Drage mame, imam histerično dete, već mi je bilo jasno o kakvom profilu je reč. Lupila mu je etiketu histerično a da trepnula nije.
Bolje bi zvučalo: Drage mame imam dete koje povremeno ima izlive besa sa kojima ne umem da se nosim. Možda sam negde pogrešila? Mislite li da moje raspoloženje može da utiče na njega, moj odnos sa suprugom, moja histerija?
To je ispravno postavljeno pitanje.
Kud god da se okrenem čujem naredbe, omalovažavanje, taj nadmeni stav: ja sam tebe rodila. Okej, jesi, ali nisi rodila igračku, već dete.
Kada neka od mama počne da mi objašnjava kako su deca propaliteti jer nisu dovoljno tučena, pitam je:
A jel bi ti volela da ti se recimo šef obraća sa: Marija, da si odmah to uradila inače zaboravi na povišicu!
Ili da fino kaže: Marija, molim te, da li bi mogla danas da uradiš ono što smo se dogovorili, značilo bi mi.
Pitam mame i tate: Kako biste se vi osećali da vam neko zbog loše odluke ili poteza (a pri tom ste kud i kamo razvijenije svesti od deteta i poznate su vam emocije) kaže: Mrš u sobu, kažnjen/a si!
Ili: Sad si ovo uradio i nikad više! Jesi čuo?!
Ili: Mene si našla da vučeš za nos (onda vas istuče po guzi ili opali šamar) i uplakane bez večere pošalje u sobu.
Ili: Dok si pod mojim krovom, ima da me slušaš i radiš šta ti ja kažem!(zašto ovo prolazi kad su deca u pitanju, a kad su recimo bračni partneri ovo obraćanje se svrstava u nasilje psihičko?!)
Ili: Zašto plačeš sad, prekini odmah da plačeš, ne sramoti me, cela ulica te čuje!
Ne biste to voleli.
Ne vole ni deca, posebno što su njihova konfuzna ponašanja praćena besom, negodovanjem, histerijom, plačom… uglavnom način da vam nešto saopšte, ali ne umeju drugačije jer su mali.
Možda dete “histeriše” jer vi histerišete, ali vi ste “odrasli” pa je to tako normalno. Možda mu smeta vaša prepirka sa mužem, možda oseti vaš stres oko posla, možda želi da provodite više vremena sa njim, možda ga boli način na koji mu se obraćate, možda želi da vam bude u centru pažnje, možda mu fali priča…
Deca ne umeju da se izraze onako kako biste vi očekivali.
Deca ne mogu da kanališu emocije, osećanja, misli onako kako to mi radimo.
Ne besne nikada sa ciljem da pokažu neposlušnost, niti se inate da bi nas povredili. (Sram da te bude! Zapamtićeš me! Meni si našao da vučeš za nos, uopšte ne kapiram roditelje koji veruju da njihova deca rade nešto namerno protiv njih)
Ne verujem da je bilo ko od njih zaslužio hladan tuš ili čašu vode u lice, ali zagrljaj i poljubac, jeste.
Možda može da se pretera u obasipanju deteta materijalnim stvarima, igračkama, tabletima, markiranom garderobicom, velikim autima na baterije, ali sa pružanjem ljubavi kroz dodir, strpljenje, razumevanje i razgovor preterati se ne može.
Ko tako ne misli, bolje da kupi, još bolje udomi psa, pa nek ga dresira da mu šeni i ide prestrašen gde mu je mesto, da jede šta mu se da i bude kažnjen papučom po glavi ili guzici, da se zna ko je gazda i ko je tu koga udomio i skućio i ko kome hranu i vodu daje.
Zapravo, najbolje je da kupe igračku, bez srca, bez razuma, bez želje da se čuje i njen glas i onda neće morati ni da pune čašu s vodom.
Moje dete umesto telefona sa sobom nosi šah i sa 8 godina već ima svoju biblioteku
Dodaj komentar