Magazin

Omiljeni srpski psihijatar objašnjava zašto nikada ne smete podići ruku na dete, čal ni “malo po guzi”

dete-place

Roditeljstvo jeste jedan od najtežih zadataka svakog čoveka. Još težim ga čine sve veći zahtevi dece, ali i sve veći zahtevi savremenog društva. A saveti kojim su svakodnevno bombardovani sa svih strana nimalo ne olakšavaju stvari.

Metode u vaspitavanju dece su se promenile, ali na ovim prostorima se još vodi polemika oko one „batine koja je iz raja izašla“, a koju, nažalost, i dalje praktikuju neki roditelji.

Zato valja poslušati dr Vladimira Đurića, psihijatra, koji je na svom Facebooku objavio zašto nikada nijedan roditelj ne bi trebalo da udari dete, čak ni po guzi.

Njegovu objavu prenosimo u celosti:

„Ako nam je potpuno nezamislivo da uopšte i pomislimo…a kamoli da kažemo…ili ne daj Bože zaista i uradimo sledeće… ‘pretukao sam ženu zato što je neposlušna… zato što neće da radi ono što ja mislim da treba… i zato što me je potpuno dovela do ludila…‘

Zašto bi onda to bilo u redu ako umesto žene kao žrtve nasilja ubacimo Dete…

Zato što je manje i slabije?

Zato što ne može da se brani?

Zato što ne može da nas prijavi?

Zato što ne može da ode od nas?

Zato što mu je kao vazduh potrebna ljubav od nas… pa će se stalno vraćati po još… iako mu mi umesto toga nanosimo nezamislivu bol…

Nasilje je apsolutno nedopustivo…

U bilo kom obliku…

A pogoto prema deci…

Ne postoji nijedno jedino opravdanje za to…

Pustite stare priče…

Oko 30% ‘normalnih’ roditeljstava nekada su bila takva da je socijalna služba trebalo momentalno da reaguje… i da spase tu decu… od nasilja i ostalih užasa… koje su se podrazumevale ‘jer svi to tako rade’…

Foto: Shutterstock
Ne pitajte kako mi psihijatri to znamo…

Da nema roditelja, ne bi bilo ni psihoterapije…
Deca koja su dobijala batine i postala dobri i normalni i uspešni ljudi su to uspela uprkos batinama a ne zbog njih…
Tako da…

Deca su samo deca…

Previše energije… potreba… nemira i emocija… a nedovoljno zreli i razvijeni mehanizmi koji bi to sve zauzdali…razumeli i obradili…
Zato smo im i potrebni mi odrasli kao regulativni i smirujući faktor…a ne kao neko ko nanosi bol…
Zamislite da dodjete kod prijatelja zato što ste uznemireni… plačete… bojite se i ne možete da se smirite… a on vas prebije…
Kako bi vam bilo?

Koliko bi vam to pomoglo?

Ako su deca zaista nesnosno nemirna…treba ih lečiti…
Ili treba da se lečimo mi…ukoliko više nemamo strpljenja i živaca…
Ili postoji hiljadu boljih načina vaspitavanja…

A pogotovo onaj stari i iskonski koji postulira da „deca ne slušaju…već imitiraju“…
I da će se uvek mnogo više postići sa Ljubavlju…Saosećanjem…Razumevanjem… Podrškom i Jasnim Granicama no sa batinama…

STOP NASILJU nad svima…

A pogotovo nad nejakima…

Dobro došla, ljubavi…
Pogotovo prema onima kojima je zaista najpotrebnija…
Nema boljeg ulaganja od tog…
Ni za njih… sada…

Ni za sve nas… malo kasnije…“

Dr Vladimir Đurić o hipohondriji: Nije problem moguća bolest, već što ne živimo dok smo zdravi

Izvor: Zadovoljna

script type="text/javascript" src="//delivery.r2b2.io/get/luftika.rs/generic/in-media">
Share via
Copy link