Magazin Srbija

‘Mlade se samo kinuđure i trče u salone lepote a ni supu ne umeju da skuvaju’

FOTO: VLADIMIR LOJANICA / RINGIER

Kud ode ovaj svet? Ne, ne bi ona nikako mogla ukorak s njim ni da je devojčurak, puškom da je teraš. Na drugačije ju je život navikao. Zaokupljale misli Ratomirku Marković. Pod suncobranom na požeškoj pijaci motrila je stara hoće li ijedno mlađe žensko priđi desnom redu tezgi gde je i njena.

Jok more, nijedno. Svako se okretalo levom duž koga je izloženo cveće. Kao da ujeda ono malo robe, njihove muke, što iz njiva i vrtova seljaci doneše da prodaju.

Ratomirku iz Vranjani cela Požega zna pod nadimkom Saja. Kako i ne bi, od svojih 78 leta za tezgom je provela 50. Ne samo ovde, trgovala je, uvek proizvodima sa svojih dobara, i na pijacama u Užicu, Kosjeriću, Arilju, Ivanjici, Bajinoj Bašti. Džakove kupusa i paprike terala je i do Foče.

Nije šacovala nakinđurenu ženskadiju nadajući se pazaru. Em, takve njen rasad za paradajz ne zanima, em ima ona svoje stalne mušterije, nikad je nisu izdale. Samo je zamišljala te dame kao domaćice, kako se snalaze za šporetom, sa kutlačom, oklagijom ako uopšte i znaju čemu služi. Pitala bi njihove muževe kad su šta pojeli kuvano, a da nije u restoranu ili spremljeno kupljeno, je li im dojadila supa iz kesice.

Zelena pijaca u Požegi tog dana je bila svih boja, a najmanje zelena. Jarko cveno, ljubičasto, plavkasto, roze, šaralo je niz tezgi koje su zaposeli cvećari. Preko puta tek po neki trgovac, uglavnom besposlen, sa par džakova starog krompira, vanglama pasulja i projinog brašna, kornetima jaja, teglama meda.

Nigde, ama nigde mladog povrća, ni na jednoj tezi da vidiš perce luka. A Požega je povrtarski kraj. Zelenio se samo rasad pod Sajinom tezgom.

– Nekad, su se sejali hektari i sektari, ali taj je „Budimka“ sve otkupljivala. Danas mlad narod što je ostao po selima nema vremena da sadi. Povazdan blene u televizor i telefon. A varošanske gospođe navikle da kupuju u prodavnicama. Kao da ga jedu, na pijacu samo zevaju u cveće – otvorila Saja dušu.

Nisu sve žene iste, kaže, ali su vredne, kući i porodici posvećene, kao njena snaja, u manjini. Saju, umornu od pijace i posla na imanju, svaki dan sačeka domaće kuvano jelo.

– Što će im šargarepa kad ni supu ne umeju da skuvaju. Sve se to pogospodilo i hrani se po restoranima i kupuje gotova jela. Kao da će im spasti kruna s glave ako nešto spreme. Ali zato cveće… Gledam jutros jednu doćeranu, sva se začekićila, ide od tezge do tezge i kupuje li, kupuje. Bog s tobom ženo, mislim, što će ti toliko cveće. Za njom klempa njen šonjo, veselenik vuče torbe i samo plaća. Umalo ne pade preko rupčage ispred tezge – bez pardona razvezala je jezik starica iz Vranjani.

Najveća rupčaga zjapi na ulaznoj kapiji. U ime svih pijačara, jer važi za poznatu i priznatu, molila je Saja upravnika, predsednika opštine da je zakpre, ali nikog do danas nema da baci tri lopate betona. Kao da koštaju suvog zlata.

Ode, predaleko ode ovaj svet, sve zaobilazeći one izlokane puteve kojima je zapregom vukla robu na pijace. Ne znaju današnje žene kako je Saja, od pljuska mokra do gole kože, skidala tovare kupusa, pa ih opet vraćala na drvena kola kad volovi savladaju pet metara jarube i gliba do kolena. Niti imaju pojma da su put Vrbas – Vranje gradili brigadiri-uradnici, ona među njima sa svojih 15 godina. Ne ode svet ni pored onih njiva na kojima je sa još pet-šest žena srpom znala da požnje hektar za jedan dan. Mimoiđe i šume u Zdravčićima u kojima je kladarom sekla drva da ih odvuče u Vranjane, livade na kojima je suvu koševinu trpala u lotre, pa je u kotaru dizala na sena.

– Sa 16 sam se udala. Treći dan posle svadbe sa svekrom sam upregla volove i otišla u Požegu da dognamo neke daske. U tri sata smo ustajali i kretali iz Vranjani na pijac, i sa ostalim kupusarima se skupljali na Trešnjici da se ugrejemo uz vatru – upamtila Saja puteve svoje mladosti.

„Osu se nebo zvezdama“ – zapeva kraj tezge. Članica je izvorne pevačke grupe „Raspevane Požežanke“. Niti joj je teško da jednom nedeljno dođe iz Vranjani na probu, niti joj je skupo da da 800 dinara za taksi. Kod lekara, zbog reume, ode ponekad, ali kod frizera nikad nije bila.

– Kako koja današnja žena pokisne odmah trči frizeru i kozmetičaru, ne daj bože da je vide nedoćeranu. Bježe od kiše k’o đavo od krsta. Na sve strane niču saloni lepote, ubiše se od posla, kao da se lepota može prodati i kupiti. Nikad nisam bila lepa, ali smo pokojni muž Momčilo i ja, za sve zajedničke godine kupili tri nova traktora i četvoro kola direktno iz fabrike. Batalili smo staru kuću pravljenu 1954. i napravili novu 1985. Kako od čega? Od krvavog rada, eto od toga – priča Ratomirka Saja Marković.

Spomenu da danas mladež ništa ne ume da stekne i napravi, samo krčmi šta nasledi od predaka. Svašta se na pijaci čuje. Pre neki dan je načuljila uši i saznala za jednu taze udatu koja je jedva dočekala da joj muž ode u inostranstvo. Sad ide u kafiće sa društvom, a svekrvu zivka da joj čuva decu. Saja je imala petoro braće i sestara. Kako su nju vaspitali roditelji tako je i ona svog sina. Podario joj je dvoje unučadi.

Pauzu napravi samo kad se koji stariji Požežanim raspita o ceni njenog rasada. Sutra će, podseti ga, kao i svakog četvrtka doneti sir, kajmak i jaja od domaćih kokoši. Preko puta, pred tezgama za kojima je cveće, mlađoj dami nešto nije po volji, valjda cena. Da priđe njenoj tezgi, pitala bi je Saja, kad samo nešto traži i zanoveta, šta to ona zna da radi i čime doprinosi. I cenjka li se kad kupuje šminku i garderobu.

FOTO: VLADIMIR LOJANICA / RINGIER

– Moj otac je dao hektar naše zemlje da se u Vranjanima napravi igralište. Naš fudbalski klub se zove „Avijatičar“ i nosi ime po mom pokojnom bratu Tošu koji je 1974. poginuo kao pilot. Otac je dao i 30 ari za groblje i još 15 mesnoj zajednici – govori Saja šta bi rekla onoj kaćiperki što bira cveće.

Da joj priđe, kao što joj neće prići, pričala bi joj kad je kao dete pešačila u školu u Glumač noseći u pletenoj torbici parče sira, krišku hleba i kukuruzne kolačiće. I kako je pre toga morala sa izvora da donese po tri buce vode i napoji ovce.

– I radim, ćero, radim, a vidi koliko sam matora! Ej, 78 mi je – i to bi joj rekla Saja.

Izvor: Blic

Ceo moj život je Futoška pijaca – tu sam 40 godina, tu sam se zaljubila, tu sam i danas

OGLAS

168 Shares
168 Shares
Share via
Copy link