Magazin

Najtužniji praznici su oni koje provedeš gledajući porodicu preko Skajpa

skajp

Niko nije ravnodušan na praznike. Mislim da čak i oni koji su sto posto uvereni u tu izjavu ne uzimaju u obzir emocije koje se podrazumevaju na same dane praznika. Nema to veze sa tim da li ste vernik ili žrtva potrošačke kulture kojoj se pale lampice za dozvoljeni minus kako se popali novogodišnja rasveta. 

Uspomene na detinjstvo

To ima veze sa ruskom salatom koju si spremala sa mamom dok si bila mala. Ili novogodišnji program koji ste gledali svi zajedno ispred TV-a jer nije bilo baš mnogo izbora.

Ili čekanje tate da dovuče jelku, nadajmo se dovoljno visoku i ne previše mršavu. Svađanje oko sijalica koje ne rade.

Iščekivanje snega za novogodišnju noć. Neki kolač koji se u našoj kući sprema obavezno za prvi januar. Večera za Badnje veče. Dinar iz česnice za Božić.

Zaista svako ima neku emociju za praznike. Uglavnom je svaka ta emocija stvorena u mikrosvetovima porodica.

Porodica od kojih su mnoge sada razdvojene. 

Gledam na društvenim mrežama fotke, naše nekadašnje komšije sa svojim porodicama preko skajpa. I tu su i Deda Mrazove kapice i osmeh jer se vide, ali ipak meni taj prizor deluje kao najtužnija praznična fotografija.  

Deluje kao kusur od praznika koji se isplaćuje preko Skajpa. Ostatak zaloga koji se morao dati da bi se spasila glava od duboko poremećenog sistema kojeg nema ko da leči. 

Isti taj kusur preuzeće i naši ljudi za neke dve nedelje ili možda već u utorak. 

Propušteni Božići, zalog za papire i bolju budućnost

Za samo nekoliko dana isto će tako naši mladi ljudi širom sveta sesti uz Skajp sa nekom improvizacijom ruske salate i zajedno sa svojim roditeljima podeliti mrvice onoga što je nekad za njih bio 31. decembar ili 7. januar. 

Zahvalni što u ovo doba velikih migracija barem Skajp postoji, jer bi se u suprotnom taj praznik sveo na nekoliko preskupih impulsa sa vezom koja se prekida ili na pismo koje bi stiglo možda oko Svetog Save. 

Okupiće se da zajedno žrtvuju još jedan Božić, jer Marku fali još samo dve godine da dobije te papire, pa da bude svoj čovek. Praviće se da je i ovaj smeh preko ekrana dovoljan jer će Milica kroz tri godine napredovati dovoljno da ima za povratnu avionsku kartu. 

I podeliće iste one priče koje bi inače pričali. Koje je mama sve kolače napravila, šta su kom unučetu stavili u paketić i od koga su ove godine nabavili prasetinu. 

Prokomentarisaće i novogodišnji program, te kako u gradu i nema ništa za doček, a i to ništa je skupo. I da su opet one komšije divljaci sa petardama drndali celu noć. I sve priče će biti tu samo bez ukusa, mirisa i zagrljaja.

Sa ograničenim rokom na sat vremena. 

Svi će oni prihvatiti ovu imitaciju praznika jer znaju da za njih trenutno boljih nema. 

I takvi preko Skajpa su ipak važni. Jer čuvaju sećanje, emociju i uspomene od kojih su nas mnoge oblikovale. 

I ovaj tekst nije pokušaj da se ljudima koji su otišli pokaže šta su izgubili. Oni to sami znaju. A čak i ovakve žrtve jesu smislene ako pričamo o spašavanju sopstvenog života od nečega što bi trebalo da bude naša država. 

Zajednički ove žrtve podnose i roditelji i deca jer znaju da je sve ostalo besmisao koji vodi u nesagledivu propast. 

Sva deca odlaze, ali su mame iz Srbije za nijansu uplakanije od drugih zbog toga

Deca znaju da će svoje Božiće i uspomene za svoje potomke napraviti negde na sigurnom. Negde gde će moći da spreme i veliki svečani ručak, kupe deci za poklon sve što požele i sebi novu zimsku jaknu, a da ne odu u nedozvoljeni minus i čekove koji će stići na naplatu baš kad stigne i registracija za kola. 

Roditelji sa stidom i sramom sebi moraju da priznaju da to nije bolje samo za njihovu decu već i za njih same, jer znaju da će ih jednom oni spasiti novcem za lekove ili pristojni starački dom

I to je istina koja stoji na kraju. Iza svih priča o nostalgijama, propuštenim praznicima i ručkovima sa prijateljima.

Na kraju prevagne tas na stranu za goli opstanak. 

Budimo zahvalni za ono što je ostalo

Baš zato, svi ostali treba da budemo zahvalni za ono što nam je ostalo. Za svaku dosadnu priču koju ćemo čuti po stoti put.

I svaku svađu oko odlaska u nabavku čije replike napamet znamo. I oblatne uz novogodišnji program koji je tradicionalno prilično loš. Jer ko zna koliko će takvih još biti. 

Kako država radi sve što je u njenoj moći ne bi li nas motivisala da fakultetske diplome zamenimo za sertifikat negovateljice u staračkom domu, predviđam da će se broj Skajp Božića udvostručiti za dve, najviše tri godine. 

Na kraju više neće biti pitaje hrabrosti odlaska u beli svet, već hrabrosti ostanka na brodu koji tone. 

Zato dobro upijte svaki zvuk, miris, sliku i ukus, jer ko zna… Možda i vi sledeće godine svoj kusur od praznika budete dobijali preko ekrana. 

Donesimo samo jednu odluku za godinu koja dolazi: Da se nećemo kajati!

Saša Mandić

Saša Mandić

Član biblioteke, umereni zavisnik od društvenih mreža sa tendecijom ka ne toliko umerenoj zavisnosti. Volim život na ivici pun adrenalina pa mi pretrčavanja van pešačkog i probijanje rokova za vraćanje knjige nisu strani. Nemam televizor i cenim tišinu. Volim svoje ime jer zbunjuje ljude, a i dobro je u sučaju migracije u inostranstvo.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

800 Shares
800 Shares
Share via
Copy link