Opet sam odložila pranje auta, pa me jutros dok sam mu se približavala dočekalo par poruka na prašnjavom staklu. Pored nekih imena, očito nekoga ko je imao potrebu da se potpiše u momentu dokolice, pisalo je nešto što sam tražila u sumiranju rezultata u 2019. godini: No regrets!
I, da, godine prolaze, a sa njima sve ono što mislimo da je bilo bolno ili radosno. Sve ono što se možda u drugom obliku ponovilo u godinama iza nas i ponoviće se i u onima koje dolaze. Sve to, prolazno je i ništavno. I sve, baš sve je trebalo da se desi.
Zato, hajde da ove godine odlučimo samo to.
Da se ne kajemo.
Nipošto. Ni za šta.
Ni za to što smo dali otkaz na poslu iako su svi oko nas sugerisali da je danas teško naći drugi. Za te sitne pare možemo naći nekoga ko će više vrednovati naš rad. Nekoga ko će biti srećan što smo deo njegovog tima.
Ni za to što nismo više učili sa ćerkom i naterali je da ima peticu iz srpskog, iako je jasno da je matematika ono u čemu briljira. To ionako ne bi bila realna ocena njenom glavom zaslužena.
Ni za to što smo počeli nešto što nismo uspeli da završimo. Polazak u teretanu u kojoj smo otišli samo dva puta i svaki drugi put samo tražili izgovore da ne odemo. To bi trebalo da bude mesto na koje se ide sa voljom i željom. Sve drugo je mučenje. A kome treba još jedno mučenje?
Ni za to što smo deci dali telefon češće nego što nam to savetuju pedagozi samo zato da bismo popili kafu na miru i odslušali omiljenu pesmu.
Ni za to što smo im kupovali stvari koje im ne trebaju, a jako su ih obradovale. Mi i živimo za njihovu radost pa šta god da je uzrok iste.
Ni za to što smo ostajali budni duže nego što je trebalo, pa neispavani išli na posao. Nismo roboti. I nemamo na telu dugme koje nas programira. Taj utorak uveče se nikada više ponoviti i baš nismo hteli da ga prespavamo, a da ne pogledamo seriju koja nas je na trenutak „pomerila“.
Ne treba da se kajemo za reči koje smo prećutali jer možda bismo njima poremetili stvarnost da smo ih izgovorili. Ni za reči koje smo izgovorili drugima. Ni za psovke, ni hvale, ni velike emocije, ni napisane pesme. Sve je to trebalo da se kaže.
Ne treba da se kajemo ni za bele laži koje su nekoga usrećile. Ni za to što smo punačkoj drugarici odglumili da se silno vidi da je smršala dve kile. A nije se videlo.
Ni za ljubav. Nipošto za ljubav. Ni za to što je gorelo, ni što je napravilo još jednu boru smejalicu. Pa nije nam život dao na dlanu nešto vredno da propuštamo, već da iskoristimo. A bore su dokaz. Dokaz da smo živeli baš onako kako nas je put vodio i krčili svoje staze. I iz njih sa ranama izašli.
Nemojmo se kajati. Ni zbog ludog aprila, ni najtoplijeg oktobra u kojem nas drugi nisu prepoznavali. Ni zbog čega što se pamti. I izazvalo je, makar na momenat ushićenje i osmeh koji dugo nije bio tako iskren.
Ni zbog ljudi koje smo pustili da uđu u naš život i oni nas izneverili. I oni su svratili da nam nešto pokažu. Da smo živi i ranjivi. Da smo beskrajno hrabri. Da možemo dalje čak i sada kada su nam okrenuli leđa.
Nemojmo se, ljudi, kajati. Ni zbog putovanja koje smo na silu izgurali i uzeli kredit da stvaramo uspomene. Pare su samo papirići. I pošteno smo ih zaradili sa svoje dve ruke i glavom i razumom.
Ni za to što smo kupili sandale koje ćemo obuti samo jednom. Imamo pravo i na fetiš i na glupost.
Nemojmo se kajati što smo dali. Vratiće se. Uvek se vrati. Ako ne danas, ono sutra. Ako ne nama, vratiće se nekom čija sreća nam je važna.
Nemojmo se kajati. Ni zbog onog što jesmo, ni zbog onog što nismo još.
Nema kajanja. Za život koji smo živeli ove godine. Onako kako nam se u tom momentu učinilo da zaslužujemo.
Uđimo u novu godinu bez kajanja. Čisti pred sobom. Dok ne napravimo nove greške zbog kojih se nećemo kajati.
Dodaj komentar