roditelji-staracki-dom-baka
Magazin

Zašto sam sigurna da stare i nemoćne roditelje treba smestiti u starački dom

Dilema sa kojom se mnogi suoče u jednom trenutku životu. Da li poslati roditelje u starački dom kada više ne mogu da se brinu o sebi, pa sav teret padne na njihovu decu ili unuke. Neki ljudi će reći da to ne bi ni u ludilu učinili, da ne može niko brinuti o njihovim roditeljima kao oni sami i da je to njihova obaveza.

Postoje i oni drugi kao što je Ana Kolar. Ona je u svom tekstu objavljenom na portalu Lolamagazin.com objasnila svoje razloge zbog kojih smatra da je sasvim ispravno poslati bolesne i ostarele ljude u starački dom.

Njen tekst prenosimo u celosti.

To je moja majka-prijateljica. Da, odavno mi je i to, prijateljica. Jer me poznaje bolje od ikoga, a bogami, poznajem i ja nju.

Zovem je pa se ne javi. Zovem opet i javi se, ali mi poklopi nakon minute i nešto jer ne može pričati, ima drugu obavezu koja je trenutno hitnija od mene, moje braće, svega na svetu. Kad stigne, nazove me.

Ima drugu obavezu koja je svakim danom sve gore i sve obavezujuća. Zovu ju, ali nisam ja, nego njena mama.

Treća godina otkako je slomila kuk je odavno prošla i debelo gazimo četvrtu godinu ovakvog stanja.

Sećam se kad me mama nazvala da je baka slomila kuk, dojurila sam u bolnicu veče kad se to dogodilo, pozdravila baku koja je iduće jutro išla na operaciju i celim putem od bolnice do doma plakala, jecala… Mom tadašnjem dečku nije bilo jasno zašto toliko plačem, da je to samo kuk, da je baka dobro i da će biti dobro jer to je danas rutinska operacija.

Bio je u pravu, ali nije mene brinula operacija, ne toliko. Brinulo me sve što je nakon toga usledilo, sve ono čega sam se bojala, a dogodilo se i još uvijek traje.

Operacija je prošla dobro, ali operacijom kuka nisu nestale neke stvari, naprotiv, pogoršale su se.

Saniranim kukom nije rešena niti može biti demencija i Parkinsonova bolest, one idu nekom svojom progresijom, lekovima ih možda možeš ponešto usporavati i kontrolisati, ali i dalje napreduju.

Ima nov kuk, u međuvremenu još nekoliko lomova po telu, ali glava je pitaj boga gde.

Zovem svoju mamu, želim joj reći da mi nije dobro, ali prećutim jer znam da je iscrpljena od brige za baku koja je gotovo nepokretna. Pa prođu dani, a mama me pita zašto joj nisam rekla da me ukočilo, da imam neki čudan osip, da sam bila kod doktora, da sam dobila ili dala otkaz, da ne mogu spavati…

Prećutim joj sve i eventualno prijavim kasnije, kad je već bolje (ili gore) jer je ne želim opterećivati dodatno.

Bio je i moj brat na ozbiljnoj operaciji nedavno, baš ozbiljnoj i trebao mu je dug oporavak. Moja majka je nekako uspela ishendlati i njega i baku.

Pitam se je li i koliko je uopće spavala tih nedelja. Ali to se ja pitam, drugima oko nje kao da nije stalo.

Ne želim je dodatno opterećivati jer znam da joj rane iz mog detinjstva još uvijek zadaju bol, da se često oseća nedostojnom mamom, pa da sad ne ispadne da je i sad nedostupna.

A je, i nije si to sama izabrala. Nametnuto joj je.

To nam je u genetici, ne samo kod nas nego i Hrvata generalno (verovatno i nekih drugih naroda s ovih prostora), ta neka nametnuta patnja, kao, trpi i ćuti.

Ti ćeš sad ovo hteo ili ne hteo. Moraš preuzeti odgovornost, moraš biti služavka, moraš biti negovateljica, ne smeš reći ne.

Tako sam i ja preuzela njene odgovornosti s 11 godina, pisala sam već o tome, ali da se ne ponavljam sada, moja majka proživljava konstantnu patnju već tri i nešto godine brinući se za teško bolesnu osobu jer ne želi da je da u dom.

Drugi ukućani joj ne žele da bude u 24-satnoj stručnoj nezi, udaljena od njih jer to nije dobro, kažu.

Godinama pizdim na to jer u međuvremenu se nije dogodilo ništa dobro, dapače, i moja mama i moj deda su psihički itekako potonuli, načeti su i iscrpljeni, rade sve što ne bi trebali i za što nisu edukovani, u neadekvatnom prostoru…

Potrgani su oboje, i jedan i drugi imaju godina (deda skoro 80, mama 50 i koju) i svakodnevno okreću, dižu, spuštaju težinu koja nije za njih i to na desetine puta. Ne spavaju jer ne spava ni ona, odnosno spava dok oni rade, spremaju, brinu da sve bude koliko toliko uredno…

Uvek neko mora biti na straži, moja majka nije godinama izašla sa mnom, a ako i izađe samo na kafu mora za to tražiti dopuštenje. Ima 50 i kusur godina i čujem je na telefon kako pita vlastitog tatu je li može na kafu.

Popizdim svaki put jer to nije normalno.

Niko me neće uveriti da je bolje imati doma bolesnu osobu koja ne napreduje, nema kvalitetnu negu i na taj način ograničava one koji su iole zdravi.

Ljubav? Da, vole je i ne žele joj loše, ne žele da bude daleko od njih. Razumem ja to, naravno, ali ne razumem i ne mogu razumeti patnju koja je nepotrebna.

Pre desetak dana sam bila u Beogradu i dva dana sam provela u sličnom okruženju, u prijateljovom stanu, njegova mama hendla njegovu baku (koja je, srećom, pokretnija od moje).

Prvo što sam pitala bilo je: “Zašto je ne date u dom?”

Njegova stara je na to poludela i pitala me: “Bi li ti dala svoju?”

Odgovorila sam, bez razmišljanja, da bih.

Nije očekivala takav odgovor, kao što ga ne očekuju ni mnogi drugi. Beže od tih domova za starije osobe kao da su kužni, kruže razne priče o njima, da je ovako ili onako, ali ne vidim razliku.

Ako zbilja i jesu takvi (a znam da nisu, barem ne svi) nije tamo ništa gore nego što je kod mojih doma ili u beogradskom stanu mog prijatelja.

Ali ono što je bolje je da za to vreme, dok je neko kome je dom potreban iz masu različitih razloga, osoba koja je i dalje funkcionalna, radno sposobna i relativno mlada može živeti svoj život i ne mora brinuti hoće li živa i zdrave kičme dočekati diplome svoje dece, eventualne unuke i godišnji.

Sanja taj godišnji kao da ide sedam godina na Tibet, a doslovno ne zna hoće li na njega moći otići, odnosno hoće li još jedan godišnji provesti uz krevet, menjajući posteljinu, tuširajući osobu svoje težine.

Da, voli svoju mamu. Ali volim i ja svoju, i ne želim joj ovo i znam da je ona bolesna da meni ne bi htela život kakav ona živi zadnjih godina.

Već smo se dogovorile, ako ikad bude potrebno, ide u dom jer njena deca imaju pravo na svoj život i nisu joj dužni služiti nauštrb sebe i svog zdravlja.

Meni je to majčinska ljubav, kad su ti vlastita deca bitnija od tebe same.

Do idućeg puta,

Zagrljaj,

A.

10 stvari koje se zauvek promene kada nam umru majka i otac

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Privacy Preference Center

    Kolačići

    Oglasi

    Kolačići oglašivača prikazuju relevantnije oglase.

    Google Adsense, Httpool

    Analitika

    Analitičke podatke koristimo da dobijemo sliku o tome šta posetioce na sajtu zanima.

    Google Analytics, Google Tag Manager

    Other

    Društvene mreže

    Kolačići koje koriste društvene mreže na koje ste ulogovani

    Facebook, Twitter