Magazin

Stonsi su ponovo na turneji, praše 2 i po sata, prkose medicini i zakonima logike

stonsi
Foto: Frank Hoensch/Redferns

Rolingstonsi nedavno su ostali bez svog bubnjara Čarlija Votsa, ali odlučili su da ispoštuju njegovu želju i ne odustanu od nastupa i najavljene turneje. Njemu u čast, svom anđelu čuvaru, oni ponovo krstare Amerikom i sviraju iz punog gasa kao da je svaka ta pesma poslednji put odsvirana. Baš onako kako i nalaže rokenrol kultura kojoj su život posvetili.

Džeger se i dalje ’pomera kao Džeger’, Kit i dalje prkosi medicini i zakonima logike, a Roni Vud diktira tempo i predstavlja vezivno tkivo neuništivog kotrljajućeg kamenja. Na internetu kruže snimci sa koncertne turneje i jasno se vidi da su u njihovom slučaju godine samo broj.

Ako su Stonsi prodali dušu đavolu, onda su je svakako i lepo naplatili. Imao sam tu privilegiju da slušam njihov koncert 2017. godine u Austriji i bez svake sumnje to je događaj koji se pamti čitavog života. Kvalitetan zvuk, scenski spektakl i energija koja se ni na koji način ne može osporiti svojstvena je samo velikanima koji su u pola veka svog kreativnog rada inspirisali i postavili standarde kojima će biti gotovo nemoguće približiti se u budućnosti.

Buntovni momci postali su profesionalni starci koji u sebi nose više životne sile nego nekoliko puta mlađi ljudi uništeni apatijom i depresivnom svakodnevicom.

Rolingstonsi su entitet za sebe, nadnacionalni, odnosno civilizacijski fenomen koji je svoje mesto u istoriji ljudske vrste zauvek upisao dok ovom planetom bude hodao i poslednji živi stvor.

Džeger ima punih 78 godina, Kit nam se sa 77 i dalje svima u facu smeje, dok Roni ima „samo“ 74. Oni su generacija naših „baka i deka“ koje se ovde kupuju za zejtin i parizer, čiji je duh upucan u čekaonici smrti zvanoj Srbija, dok neki tamo žgoljavi rokeri i dalje za svoju dušu praše guzice pred desetinama hiljada ljudi po američkim stadionima.

Stonsi pokazuju da je sve u duhu, da ni novac ne može biti nikakav motiv za život punim plućima. Ili imaš to nešto, tu neku iskru koja svetli i bukti u slavu života ili si jednostavno živi mrtvak koji tumara po strahovima i ne shvata da je svaki uzdah zapravo novi početak.

Nije moguće uporediti prosečnog srpskog penzionera sa Mikom Džegerom, ali je moguće zapitati se koja je to magična formula za taj neumorni ’drajv’. Vredni su divljenja, bez obzira na muzički ukus. Svako ko voli život, koliko god prečesto bio nepravedan i težak, ne može da izbegne dubok naklon prema ovim legendama ljudske vrste.

Ako postoje i ti famozni vanzemaljci, ako ih uopšte bude zanimalo ko su i čemu služe ti ljudi, zasigurno će izvršiti jednu dubinsku analizu svih članova ovog benda. Posmatrajući njih tek će izgubiti jasnu sliku, pojma i ideju o tome šta je sve živ čovek u stanju da učini i čemu sve neće posvetiti svoj život.

Oni su hodajuće statue, mumije iz kojih život kao iz izvora kulja u nenormalnoj količini, momci u cvetu starosti koji su jednostavno odlučili da ne pristaju na ograničenje zvano smrt. To ih jednostavno ne dotiče, osim ako se neće obraditi u rifovima.

Mekartni misli da su Bitlsi bolji od Stonsa, Džeger mu pojasnio zašto nisu

Antonije Kosanović

Traži smisao u vreme besmisla, rečima potkradajući emocije.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
927 Shares
927 Shares
Share via
Copy link