Zbog svega što svakodnevno gledamo oko sebe često pomislimo da je biti čovek jako teško, a da su humanost i dobrota naprosto iščezli. Ipak, neki nas ljudi i njihova dobra dela vrlo brzo razuvere.
Krov nad glavom i topli obrok uzimamo zdravo za gotovo, a upravo je to ono što nekim ljudima u našem okruženju nedostaje. Hodati i okrenuti glavu ponekad se čini kao najlakše rešenje, no to nije ono što nas čini ljudima, a ljudi smo više nego što bi se nekad na prvu reklo.
Pomagati drugome u svima je nama, samo moramo biti dovoljno snažni da to osvestimo i da nam to postane vodilja kroz život.
Dobri primeri oko nas tu su da nas podstaknu, a upravo jedna takva priča dolazi iz Beograda. Tajni začin je restoran koji nudi besplatne obroke onim sugrađanima koji to sebi ne mogu priuštiti. Njegov moto je – Ljubav je ono što nas pokreće, a njihova priča vraća veru u ljude.
Beogradski restoran “Tajni začin”
Tajni začin, naoko je uobičajeni restoran u blizini beogradskog ekonomskog fakulteta. Ipak, ono što ga razlikuje od drugih može se primetiti već pri dolasku do vrata na kojima piše:
– Ako ste gladni, a nemate novca – ovde uvek možete dobiti neki topli obrok. Platićete kad budete imali novca, a i da ne platite… Niko ne zaslužuje da bude gladan.
I upravo to je cela filozofija koja stoji iza ove priče. Vlasnici, porodica Đurić, ovom gestom ukazuju na neke pomalo zaboravljene vrednosti. Sve je krenulo iz porodične priče u kojoj nije imalo novca, a koja je, kako to obično biva, Draga Đurića, vlasnika, naučila upravo jednom postulatu: Uvek je važno biti čovek.
Iako se njegova humanitarna priča proširila, a restoran je, možemo reći, postao slavan, ne stoji pred restoranom reka ljudi u redovima za besplatan ručak. Ponekad u danu, kažu, bude jedan takav obrok, ponekad pet, a nekad ni jedan. Nisu se ljudi pomamili i to je ono što takođe stisne tu knedlu u grlu. Jedan jedini dobar gest i svet je nekako postao bolji.
Niko ne zloupotrebljava humanost
Vlasnici smatraju kako niko ne zloupotrebljava njihovu humanost, a i da je tomu tako, oni tu ništa ne mogu. Sve to nekako uvek ostaje svakom od nas na dušu. Osmeh koji jedan ovakav čin može vratiti nekom na lice puno je vredniji od bilo kakvog novca.
Neka ovakve priče postanu one koje će krojiti našu stvarnost. Neka nas ovakve teme dočekaju na našim ekranima kada se probudimo ujutro, jer ovo je jedini put da u svemu ovom haosu u kojem ponekad bespomoćno plutamo, pronađemo sidro u onome što nas čini ljudima – dobroti.
Izvor: Putni kofer
Milomir gladan otišao iz Srbije i zauvek zadužio zemlju koju je napustio bosonog
Dodaj komentar