Iako je sebe predstavljao kao učitelja, pripovedača i profesora bez strogog autoriteta, Raša Popov je pre svega bio naš drugar iz detinjstva, koji je sa nama nesebično delio svoja bogata životna iskustva.
Raša je ostao večiti dečak, mlada i neiskvarena duša, svojevrsni Petar Pan, a mi svi zajedno njegova izgubljena deca.
Iako je teško izdvojiti njegove najbolje citate iz tako širokog i iscrpnog opusa, prenosimo one najpoznatije, najupečatljivije koje je izdvojio sajt kultivisise.
O ljudskoj suštini, u emisiji Fazoni i fore.
„Patuljak koji se popne na planinu i dalje ostaje patuljak.“
O zvanjima
„Intelektualac nije onaj ko je diplomirao na nekom fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku.“
O bajkama
“To nešto strašno mora da postoji u bajkama da deca, kad odrastu i kada se sretnu sa surovostima života, ne dobiju nervni slom. Tako budu pripremljena od malena na užasne scene.”
O odrastanju
“Čim uđeš u pozno detinjstvo i u svet odraslih ti si već zaboravio deo onog pakla, deo mračnih strahova i strašnih zabrana. Znači, samo dete oseća danteovsku trostruku viziju sveta. Samo u vremenu ranog detinjstva spojeno je opasno i lepo. Čim si razdvojio te dve stvari više nisi dete. Zato je detinjstvo najupečatljiviji doživljaj. Ono je potpun susret sa stvarnošću.”
O ženama
“Unoseći birane misli Marije Montesori u svoju knjigu saznao sam da za razliku od muškaraca, žene poseduju izvanredan dar za planiranje i organizaciju. Obično se misli da su glavni planeri u društvu muškarci, a to je zabluda. Ona i porodicu drži na okupu, neguje je, podiže.”
O građanstvu
“Nestao je čuveni beogradski liberalizam, pojavile su se desničarske diktatorijalne spodobe, pa danas intelektualcu ne preti ideološka komisija Saveza komunista, već razni opskuranti. Još u moje vreme bilo je primetno da visoki intelektualci dolaze iz provincije, da provincija rađa genije.”
O Londonu, prilikom jednog gostovanja na televiziji
“Kada sam živeo u Londonu kao lektor, imao sam interfon u toj velikoj zgradi od 24 sprata, sve je bilo pokriveno kamerama i zvučnicima, kao u Orvelovoj 1984. Ja sam u tom stančiću imao mikrofon koji je povezan sa celom zgradom, a glavna tabla je kod hausmajstorke, ona sve može da čuje. Jedno jutro ja se brijem, sam sam, i pevam za sebe. Nije baš muzikalno, nema pravilne tonove, rogobatno je, ali slušalac je vrlo naklonjen pevaču, a to sam ja. Kad odjednom čuje se zvučnik – “Mister Popov, Mister Popov, are you well?” Htela je da zove hitnu pomoć.”
O smehu
“To je ono što sam rekao – da je dete stvor koji može da se raduje, može da se smeši, smeši se posle dve, tri nedelje čim se rodi. To je najčudnije. Ja gledam tu bebu, tek se rodilo pa već se smeši i raduje se. To je fantastično. To je detinjstvo.”
O sebi
“Uvek sam pred nebom osećao jednu te istu stvar, a to je da ne znam tačno ko sam. Pred beskrajem neba imao sam iznenadno moćno osećanje da se smanjuje moje saznanje ko sam. Tačno znam da sam uvek povezivao nebo sa cvrčcima. Nikad nisam doživeo hladni sjaj zvezda kao tišinu, nego sam uvek doživljavao jedinstveno iskustvo. Zvezde trepere – i cvrčci trepere. U Mokrinu je zvezdano nebo lepše nego u gradovima, to se zna. Leti kad sam bio dete, stalno smo gledali Mlečni put. Sad kad sam ga gledao ovako sa trombom u očima, imam utisak da je pre šezdeset godina u Mlečnom putu bilo mnogo više zvezda nego danas. Gledao sam u zvezdano nebo i opet nisam znao ko sam.”
O internetu i Guglu, u intervjuu iz 2012.
“Ima raznih besmislenih strogosti prema deci. To što deca ne čitaju knjige, uzima im se za zlo, međutim, kompjuter je veličanstvena sprava i kulturna deca koja koriste kompjuter ne igraju samo igrice nego koriste i internet. Gugl je najveća enciklopedija svih vremena u istoriji.”
O televiziji, iz istog intevjua
“Pravili smo dobre TV serije, jer smo imali dobre urednike. Pera Zubac je kao urednik novosadske televizije pozvao Ršuma i rekao: “Ršume, ti si sad na vrhuncu, daj smisli neku super seriju”, i Ršum je smislio Fazone i fore. Imali smo sreće Zmaj Jova i mi, da nam dođe Džon Timoti Bajford. Lično sam mu zahvalio što nam je oživeo Zmaj Jovu na veličanstven način. Imao sam sreću da mi urednici budu i Voja Čolanović i Petar Živadinović. Ako nadahnuti ljudi vode televiziju, onda osećaju da je televizija nešto što se gleda na trosedu, u gostinjskoj sobi, u prisustvu ljudi raznih generacija – tu je tetka, deda, unučići… Televizija mora da zadovolji sav taj raznovrsni porodični auditorijum.”
Za kraj, jedna pesma i jedno od poslednjih gostovanja na televiziji, da vam oživi onaj tako poznati glas našeg starog druga koji ćemo zauvek pamtiti.
MOJA DUŠA – Raša Popov
Moja duša je staro vino bez pretakanja
komad bajatog hleba gutanog bez žvakanja
Moja duša je svoj sopstveni vrag krvopija
Sama sobom narcisoidno se opija
Moja je duša mešina stara na šinama
Komad hleba na milost crnim ptičurinama
Ona ni ne sluti sve tajne smišljene grožnje
Po međunarodnom domaćem redu vožnje
Ponekad ne znam da li duša ta je i moja
Da li jeste numerisana il’ je bez broja
Samerljivo li je šta daje a šta uzima
Nit’ znam koliki prostor ona zauzima
Može li je ikoji silnik srpkom popiti
I kakvim će se bunilom on opiti.
Setimo se velikog Duška Trifunovića i njegovih najlepših stihova i misli
Dodaj komentar