dusko trifunovic
Citati Magazin

Setimo se velikog Duška Trifunovića i njegovih najlepših stihova i misli

Duško Trifunović (1933-2006), jedan od najuticajnijih i najcitiranijih srpskih pesnika preminuo je na današnji dan.

Pored svojih višestruko nagrađivanih knjiga poezije, Duško Trifunović ostao je upamćen i kao utemeljivač pop-rok ere bivše Jugoslavije.

Ne prođe ni dan, a da milioni ljudi ne čuju putem medija neku pesmu za koju je tekst napisao i danas popularni Duško, poše portal Buka.

Trifunović je svoj vizionarski poduhvat u stvaranju sarajevske i jugoslovenske muzičke scene sedamdesetih godina prošlog veka platio visokom cenom – drugi su postali poznati i priznati interpretirajući njegove stihove, a on je označen kao “medijski poeta” i “pesnik lakih nota”.

Savršena metafora za ljude, okolnosti i vreme

U stvarnosti, Duškovi stihovi bili su savršena metafora za ljude, društvene okolnosti i vreme u kojem je pesnik stvarao, samo što su preko populističke i masmedijske “formule” pevani umjesto recitovani, pa su za mnoge, u značenjskom smislu, ostali neotkriveni.

“Šta bi dao da možeš ovako dići ruke, a puk da te sledi?

Da l` bi i ti u svom srcu plak`o kao što se moje srce ledi?”.

Ti stihovi, shvaćeni su kao oda popularnosti, ali kasnije, u dešavanjima koja će uslediti uz političke performanse i mitinge “očeva nacije”, dobili su sasvim drugo značenje.

Živeći kao pesnik, a radeći kao traženi tekstopisac rokera i pop zvezda, Trifunović je napisao celi muzičko-poetski venac o generacijama koje su zapamtile dva rata i jedan mir, i koje su živele u hibernaciji slatke i varljive nade pune ideala.

Ispostaviće se da su oni, ipak, bili uljezi u u ideološki iznajmljenim životima, ali to Trifunovićevim pesmama nije oduzelo snagu:

“Imao si ludu sreću da si bolji, zar još čekaš da si svima po volji?”.

Mentalitet sveta kroz žestoke rok vokale

Pevao je Duško o mentalitetu sveta sa kojim je živro i sa kojim je umro, ukomponovanim u žestoke rokerske glasove ili u setne pop balade.

Ima neka tajna veza, za sve ljude zakon krut…

Nepodnošljiva lakoća pisanja i “populistički stihovi” bili su tek zanatska varka iza koje su se krile nežne, opore, politički angažovane, socijalne, ljubavne i druge teme o kojima popriličan broj eks-jugoslovenskih poeta u to doba, sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nije pisao na takav način, ako je uopšte i pisao.

Čitajući i slušajući Duškovu poeziju, čovek ima osjećaj da lista dnevnik cele jedne generacije koja je iz doba “dece cveća” i slatkih šezdesetih godina prošlog veka polako izlazila iz doba socijalne anestezije u globalni, diktatorski svet.

To novo doba usledilo je, ne slučajno, u isto vreme kada je Trifunović brojao poslednje godine svog pesničkog i fizičkog života.

Gorka tableta sa sokom od borovnice

Dvosmislenost i univerzalnost ovaploćena u Duškovim ironično-političkim pesmama, skrivenim iza priča o tobože medijskim, a ne političkim liderima, u vidu “zaraznih” refrena, tumačeni su onako kako je Duško i želeo – kao “gorka tableta sa sokom od borovnice”.

“Šta bi dao da si na mom mestu, da te mrze, a da ti se dive?

Šta bi dao za veliku gestu, mesto svoga da tvoj život žive?”.

Napisani u dubokoj zavetrini jednog utopijskog ideološkog sistema sa jednim vođom, ovi stihovi tumačeni su kao svojevrsna oda bezopasnoj popularnosti tada socijalističkog “džet-seta”.

Ali, kao i masa drugih Trifunovićevih “muzičkih radova”, oni su bili savršena metafora, nekada setna, a nekada ironična, pa i mesijanski drska, najava opšteg društvenog raspada.

Ima neka tajna veza

Među Trifunovićevim jednostavnim i kristalno metaforičnim i emotivnim stihovima je i antologijska pesma: “Ima neka tajna veza”. Ona je savršen primer kako se društvo, ali i svest ljudi brani od neprijatnih tema.

Ti stihovi citirani su kao “oda zajedništvu među narodima i narodnostima” i kao nesumnjiv dokaz da ideološka matrica radi bez problema. U stvarnosti, Trifunović je bio inspirisan posetom zatvoru, u kojem je sa pesnicima recitovao stihove zatvorenicima među kojima je bilo sitnih švercera, ali i ubica.

“Ima neka tajna veza, za sve ljude zakon krut,

njome čovek sebe veže kada bira neki put”.

Kao svedok vremena koje je, kao što reče Šekspir, “iskočilo iz zgloba” i uništilo jasne vrednosti, a stvorilo vrednosne surogate, Trifunović je bio okrenut ljudima koji se nisu snašli u takvom svetu.

Kada su „velike teme“ urnisale „obične priče“

Velike vatre služe da male vatre gase

Vreme u kojem su “velike teme” potpuno urnisale “obične priče” pesnik je sažeo u par stihova, koji su direktniji od mnogih sociološko-političkih eseja napisanih o vremenu koje su “pojeli skakavci”.

“Što god sam goreo duže manje sam grejao, zna se,

velike vatre služe da male vatre gase”.

Trifunović pred opšte rasulo, u osvit sveta koji je iznedrio univerzalne vojnike, nezavisne intelektualce, virtuelne medije, ratoborne pacifiste i ostala čuda i bajke potrošačkog svijeta peva o običnom zaboravljenom individualcu.

Taj junak je majstor svoga posla, zanatlija na kojeg više niko ne računa, a koji zapravo drži svet, jer će tu biti pre i posle svega.

“Ne očekuj da te iko razume, radi svoje ti si čovek od zanata

svu nesreću oko tebe što se vije stvorile su sitne duše iz inata”.

Tako je funkcionisala pesnička imaginacija poete, koji je prvi shvatio da u vremenu u koje čovečanstvo ide ili srlja, kako vam volja, nije dovoljna “obična” recitovana i čitana poezija, već poetski slogani umotani u oblandu masmedija.

Poruke u boci za generacije koje dolaze

Duško Trifunović slao je “poruke u boci” za one generacije koje će doći nakon potopa svih ideala.

U carstvu “velikih” tema, zbog kojih se i bukvano, a ne samo metaforično, gubi glava, Duško na svoj način peva – o čoveku.

Peva o svakodnevnom borcu za preživljavanje sa najobičnijim socijalnim prohtevima, koji bi želeo da bude centar svog sveta – umesto onih koji ga vode u “svetlu budućnost”.

Beše to najopsesivnija utopija pesnika kojem će koju godinu kasnije, kada su propevali meci umesto stihova i rokera, zabraniti da iz svoga stana iznese bilo šta, makar i papire i tekstove pesama, jer je od gladi i samoće pobegao na “pogrešnu stranu” – u progonstvo.

Izgnan iz grada kojim je hodao

Život je maskenbal, ljudi su krivi, sa tuđom maskom lakše se živi

Duško Trifunović, tvorac beskrajne niske stihova bez kojih je nemoguće zamisliti biografije najpoznatijih i najvoljenijih estradnih zvezda, ali i započeti i završiti dan bilo kojeg od nas koji konzumiramo muziku na bilo kojem mediju, izbačen je iz sećanja današnjih stanovnika Sarajeva.

Ovaj prkosno nežni pjesnik odavno je izgnan iz grada kojim je hodao, u kojem je pevao i za čiji je, pre svega, kulturni uspon u drugoj polovini 20. veka neobično zaslužan.

Budući da je, radeći u gradu i vremenu u kojima su reči uvek bile u suprotnosti sa ponašanjem ljudi, naučio da bude unutrašnji disident i izgnanik, Duško Trifunović je voleo za sebe da kaže da “nije izbeglica, već – izmaglica”.

– Grešio sam mnogo i sad mi je žao i što nisam više i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao, biti samo moji – sve je drugo tuđe”.

Pesnik od kojeg su poznatije njegove pesme

Tako je pevao Duško Trifunović, bravar po struci i svršeni student književnosti. Populista i klasik. Zanatlija i umetnik. Pesnik od kojeg su poznatije njegove pesme – što je sjajno, jer tek kad umru pesme umire i pesnik.

On je bio hroničar tranzicionog vremena u kojem je nestao sistem svake vrednosti, pa se u zajedljivoj Duškovoj pesmi pojavila zlatna ribica koja je prestala da ispunjava tri želje i preorijentisala sa na samo jednu, u skladu sa totalitarnim materijalnim svetom u kojem živimo.

Duško je pogodio i da se u gradu u kojem je ispevao najbolje stihove “neće ništa po njemu zvati”, mada će među svakodnevnim zvukovima života njegovi stihovi odzvanjati istim onim ulicama, koncertnim salama ili običnim kafanama.

“Jer moja duša jasno poima da je najteže među svojima

a duše samo toliko ima koliko deliš s dušmanima”.

Ovaj jedinstveni pesnik, rođen u Sijekovcu, kod Broda, ljudski i pesnički je odrastao u Sarajevu, a sahranjen je tamo gde je želio – pored Branka Radičevića, na Stražilovu.

Život u pesmama koje svakodnevno pevušimo

Daleko od dosadne slave, aleja za zaslužne, parkova sa bistama. Živi u pesmama koje pevušimo dok se spremamo za posao, koje nam dolaze u automobilima ili prenatrpanim autobusima, koje nas zatiču dok dremamo poslije ručka pred televizorom…

To su pesme koje ostavljaju osmeh na licu, koje iz nekog razloga u trenu naprave “klik” u sećanju – učine da život ne uzimamo previše ozbiljno. Jer, na kraju krajeva, svačija biografija može da stane u par strofa.

Mnogi stihovi Duška Trifunovića mogli bi i da otvore i da zatvore priču o njemu, a možda je najkarakterističnija pesma u kojoj on peva o onome što bi voleo da bude, a nije.

Možda se ovaj kreativni ironični buntovnik samo šalio i krio pravu nameru svojih stihova, kao što je to vidljivo iz njegove cele karijere. Ali, neka budu citirani početni stihovi njegove manje poznate pesme, koja zvuči kao trenutak neodoljive iskrenosti:

“Neka priča šta ko hoće,

najbolje je biti voće”.

Pesma „Balkanac“ Desanke Maksimović je najboji odgovor onima koji misle da na Balkanu žive divlji i loši ljudi

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku