Prošarano kamenim uličicama opasanim drvećem maslina, slikovito andaluzijsko selo Marinaleda po mnogo čemu je jedinstveno u svetu. Neke su posebnosti vidljive na prvi pogled: nema velikih oglasnih plakata, svetlećih reklama uz prometne ulice, nema McDonald’sa i Starbucksa, zidove krase grafiti koji prikazuju Che Guevaru, Lenjina i Ghandija.
Druge, one još neobičnije posebnosti, otkrivaju se kad se zagrebe u način života ovog mesta s 3000 stanovnika, smeštenog u blizini Seville.
JAVNI RESURSI I INTERNET SU BESPLATNI, ZA USELJENJE POSTOJI LISTA ČEKANJA
Marinaleda je selo u kojem su gotovo svi zaposleni, a plate iznose od 1200 do 1500 eura. Gradske vlasti pomažu mladima izgraditi kuće, nakon čega oni plaćaju najamninu od tek 15 eura mesečno. Javni i zajednički interes je ispred privatnog, a svi javni resursi su svima dostupni i besplatni, od interneta do zdravstvenih usluga. Grad nema policiju i pokazalo se da i nije potrebna – život funkcioniše po principu solidarnosti i volontiranja te kriminala praktično ni nema.
Već nekoliko desetina godina usred kapitalističke Španije i Evrope, ali i praktički celog sveta, ovo mestašce odoleva konzumerizmu i postalo je simbol prave utopije. Za sve je zaslužan gradonačelnik Juan Manuel Sánchez Gordillo koji je na vlasti od 1979. godine. Do tog je trenutka, kao i u ostalim ruralnim mestima u Španiji, u Marinaledi vladala glad i neimaština nakon godina Frankove diktature.
Građani su nakon Frankovog sloma na demokratskim izborima izabrali Gordilla koji je ubrzo krenuo s dotad neviđenim reformama. Za početak je promenio imena svim ulicama koje su nosile imena iz starog sistema i nazvao ih po poznatim komunistima – Che Guevari, Salvadoru Allendeu, Pablu Nerudi…
ODUZEO JE ZEMLJU VELIKAŠIMA I DAO JE SELJACIMA DA JE OBRAĐUJU
Oduzeo je zemlju bogatim veleposednicima i osnovao zadruge i kooperative koje i danas samoupravljanjem vode sami stanovnici. Većina radi u poljoprivredi ili u fabrikama za preradu hrane. Velika i plodna farma El Humoso, u vlasništvu vojvode od Infantada, u trenutku Gordillevog dolaska na vlast bila je neodržavana i neiskorištena, a nekoliko metara dalje, u selu je oko 60 posto ljudi bilo nezaposleno i gladno.
Stanovnici su naprosto ušetali na imanje i zahtevali da obrađuju zemlju. Kad ih je odbio, oni su svejedno to učinili, i nakon godina pravne bitke i dugog štrajka glađu u kojem je učestvovalo 700 ljudi, zemlja je veleposedniku oduzeta i prešla je u društveno vlasništvo.
Uz tu zemlju, i fabriku za preradu koja je uskoro izgrađena, Marinaleda je došla gotovo do stopostotne zaposlenosti koja nije pala ni tokom prošle krize, pre 10 godina. U celoj Andaluziji 2013. godine nezaposlenost je dosegla 36 posto, a u Marineladi niko nije ostao bez posla: nastavili su obrađivati zemlju te proizvoditi i izvoziti hranu otporni na svetska zbivanja. Najviše proizvode masline, artičoke, brokoli, paprike, mahunarke, i to u dovoljnim količinama za svoju zajednicu i izvoz u druge pokrajine.
VLAST OSIGURAVA PARCELU, RADNIKE I MATERIJAL ZA KUĆE
View this post on Instagram
Svima je omogućeno i stanovanje. Formirane su urbane parcele na kojima budući vlasnici sami grade nekretninu, uz pomoć zidara i drugih radnika koje osigurava vlast, a i materijal dobijaju besplatno. U njoj nakon završetka borave za simboličnu najamninu od 15 eura mesečno, ali postoji caka: kuću ne smeju prodati jer je ona društvena, a oni su samo korisnici.
U selu funkcioniše i direktna demokratija, većina se važnih odluka donosi na mesnim, lokalnim ili fabričkim zborovima i referendumima građana i radnika. Mesto ima i bogati društveni život. U njemu se nalaze dva fudbalska terena, košarkaški teren, tereni za tenis, tereni sa skvoš, odbojku i bazen, a sve je to građanima besplatno za korišćenje.
Ako vam sve ovo zvuči privlačno i razmišljate o preseljenju, niste jedini. Zahteva je toliko da je formirana lista čekanja, a na red se čeka i po nekoliko godina.
Naravno, Gordillova utopija naišla je kroz godine i na probleme i izazove. Pre osam godina osuđen je na sedam meseci zatvora zbog zauzimanja vojne zemlje koju je hteo pretvoriti u poljoprivrednu, a prošle godine svet je obišla vest da je otpustio radnika koji je nakon deset godina prvi put zatražio godišnji odmor. No, s obzirom na utopiju koju je izgradio, pritisci i napadi sa zapada zapravo su zanemarivi.
Budućnost Marinalede po svemu sudeći zavisi o vlasti koja će naslediti Gordilla koji uskoro puni 70 godina, a pre nekoliko je godina doživeo i moždani udar. Zadnje je izbore gotovo izgubio, u gradu se počela formirati alijansa protiv njega, no i taj je politički izazov preživeo.
Na ulazu u grad stoji natpis “Otro mundo es posible”, što znači “Drugačiji je svet moguć”, a hoće li tako i ostati pokazaće vreme.
Izvor: Putni kofer
Uspeli eksperiment: U gradu bez novca nema ni siromaštva i živi se u potpunoj harmoniji
Dodaj komentar