Baklje, tambure i sahrana kakvu Novi Sad ne pamti! (VIDEO)

Novi Sad je ovog vikenda ostao bez jedne posebne žene. Žene koja je uspela da se upiše u istoriju ovog grada i fudbalskog kluba Vojvodina.

Radojka „Cece“ Crveni je skoro četrdeset godina svakog dana spremala hranu igračima i zaposlenima u fudbalskom klubu Vojvodina.

Nagledala se ona i uspona i padova, i crnih dana, a i onih šampionskih, poput sezone 1988/1989 kada je „Voša“, predvođena Ljupkom Petrovićem sa klupe, a sa Sinišom Mihajlovićem, Slavišom Jokanovićem, Budimirom Vujačićem, Milošem Šestićem i drugim asovima u timu – postala senzacionalni prvak one stare Jugoslavije, piše Blic.

Dočekivala je nove talente, ispraćala asove u beogradske „večite“ ili strane klubove, uvek im, i to sa osmehom – služeći.

Služiti druge 40 godina… Podvig je dostojan divljenja.

Zato su mnogi bili tužni kada se sa ovog sveta preselila, ali, što reče Njegoš, „plakanje je pjesna sa suzama“ – bili su srećni što su imali čast da je poznaju, i što su uvereni da je, baš zbog toga što je toliko služila drugima, nesebično, sada na nekom drugom, lepšem mestu.

Radojka „Ceca“ Crveni je generacije igrača oduševljavala jer je za rođendan svakog od njih – spremala posebnu tortu. Svakome od njih. Godinama. Decenijama.

I, svaki put kada bi krenuli iz svog Novog Sada na neko gostovanje, ona bi, onako kako to viševekovna tradicija nalaže, izlazila za njima i kofom vode koju bi „bacila za autobusom“ ispraćala putnike na važan put. „Srećno, deco moja“, govorila bi.

„Ma, samo da mi se vrate…“, mislila u sebi.

Imala je želju da joj još jednom donesu titulu, pa da opet pravi veliku, šampionsku tortu.

Ali, nije ima zamerala što nisu to ponovili. Nikada i nije.

Zato je sada, kada su čuli da je njihova kuvarica Ceca preminula, mnogo bivših igrača i članova stručnog štaba, mnogo sadašnjih i nekadašnjih aktera „Vošine“ istorije, pohitalo na sahranu.

Radojka Crveni je imala želju da bude sahranjena u dresu FK Vojvodina, uz tamburaše i, „ako bude neka baklja… bude“.

Bilo ih je. Mnogo:

„Čuj, narode, svi skinite kape! Hoću spomen da činim dušama vitezova našeg naroda“, dodao bi najveći pesnik kog smo imali, a tim Njegoševim rečima ne bismo imali ništa da dodamo sem da i sami skinemo kapu pred naizgled običnom kuvaricom.

Koja je celog života živela – služeći druge.

I to činila – radosno.

Sasvim dobra lekcija i za nas koji smo još uvek tu.