Beograd Magazin

Priče „dođoša“ koje su beogradski „starosedeoci“ optužili za okupaciju

Nakon pisanja medija o svakodnevnim neprijatnostima koje doživljavaju beogradski „dođoši“ od strane „rođenih Beograđana“ na internetu se povela oštra rasprava.

Novinari Blica su tim povodom razgovarali sa nekima od „dođoša“, o tome koji su im bili motivi da napuste svoja rodna mesta i da svoj novi život grade u srpskoj prestonici.

Ovo su njihove priče.

„Zanat, bauštela ili šverc“

– U mom rodnom mestu imaš mogućnosti da se baviš samo zanatom, bauštelom ili švercom ili da te neki privatnik izrabljuje, a za moju IT struku posla nema – priča nam Lozničanin Stefan B. (31): „Radnici su često plaćeni samo minimalacem, a kad legne novac na račun, moraju poslodavcu da vrate osam, devet hiljada u kešu na ruke. Eto, time se bave“.

Beogradski naglasak

Najupečatljivi osećaj kada si „dođoš“ jeste to da ne znaš više ko si, kaže nam Stefan, a kao čest problem ističe „taj prepoznatljiv be-ge naglasak“.

– Devedeset odsto ljudi izmeni govor kad dođe u Beograd, jer hoće da se uklopi. Ja smatram da nisam, pa sam onda čudak i Beograđanima i ovima iz mog rodnog mesta, koji poprime taj neki nakaradni „be-ge naglasak“ – priča nam Stefan.

broj stanovnika po regionima
Neravnomeran broj stanovnika u regionima, u odnosu na njihovu površinu

On kaže da mu je motiv za preseljenje bio fakultet, razmišljao je između Beograda i Novog Sada, a odabrao je veći grad, verujući da će ponuditi i više mogućnosti.

– Ovde svi znaju da sam Lozničanin, a tamo kad odem, zovu me „Beograđanin“. Jednostavno ne pripadaš nigde i to ti je. Posle 12 godina provedenih ovde zaključak je da ovde nisam srećan, nije to to. Niko iz unutrašnjosti ne bi voleo da živi u Beogradu, ali moramo jer je ovde posao – priča nam Stefan.

Nisu svi Beograđani loši ljudi kao što ni svi Beograđani nisu Beograđani, zaključuje ovaj Lozničanin.

„Zar je najvažnije ko se gde rodio?!“

Jovana Todorov (29), u Beogradu je završila fakultet, upoznala supruga, izgradila porodicu i karijeru. Međutim, prestonica nije bila njen prvi izbor.

– Iz Subotice sam se preselila prvo za Novi Sad zbog fakulteta, tamo nisam imala neprijatnih situacija jer je to studentski grad, tamo je svako drugi „dođos“. Kada sam se nakon toga preselila u Beograd, takođe zbog fakulteta, bila sam zatečena ljudima kojima je, iz ovog ili onog razloga, bitno u kom gradu si se rodio – priča Jovana.

Neprijatnosti koje je lično doživela uglavnom su vezane za njen naglasak ili „čudne“ reči koje koristi.

„Smrt dođošima“

– Nije prijatno ni prolaziti svakoga dana pored grafita na ulazu u moju zgradu gde piše „smrt dođošima“.

smrt dodjosima

Predrasude uočava i kod ljudi koji su joj bliski i dragi.

– Moji prijatelji često govore: „Pa da, ovaj došao ovde iz Vršca, meni da parkira ispred zgrade, meni da zauzme mesto“. Ili „naravno da ne zna da vozi kad je došao iz Čačka, tamo ne znaju ni šta je kružni tok – navodi Jovana.

Uspećeš ako se trudiš

Studentkinja Aleksandra M. (24) iz Kruševca kaže da je Beograd bio njen jedini izbor za dolazak na studije, ali i zbog toga što je to grad velikih mogućnosti.

– Kada sam došla bilo je prilično teško, jer Beograd nije ni malo lak za nekog ko dođe iz male sredine sa četiri puna kofera u koje spakuje 19 godina života. Moraš da budeš sebi sve: i majka i otac i baba i deda. Moraš sam da spremiš da jedeš, sam da opereš veš, sve moraš sam jer nema ko drugi – priča Aleksandra.

Ipak, najteži deo Aleksandrinog beogradskog iskustva su česte selidbe.

– Šest puta sam se selila i svaki put mi se činilo da imam sve više stvari i da ne mogu više da pakujem jedne te iste kofere, ali valjda mora tako – priča ova Kruševljanka.

zarade po regionima
Beograd grad mogućnosti: grafikon Republičkog zavoda za statistik, koji ilustruje zarade po regionima

Manji grad nema mnogo mogućnosti, objašnjava Aleksandra, te joj se čini da ljudi u njemu žive u jednom začaranom krugu, i da je sve stalo.

– Svake nedelje u jednom terminu za Beograd krene po četiri autobusa punih mladih ljudi od kojih se polovina njih više ni ne vrati nakon zavšetka studija, jer dole nema posla ni za jednu struku – kaže.

Bolji uslovi života u Beogradu učinili su da se ona u njemu oseća kao kod kuće: „Često kad odlazim iz Kruševca za Beograd kažem da idem kući. To je mojima u početku prilično smetalo, ali su se vremenom navikli“.

„Vama je lakše da budete bolji đaci“

Za rođene Beograđane kaža da ima utisak da oni sve one koji dođu sa strane gledaju kao da su svi oni došli da im kradu njihove prilike i da dišu „njihov beogradski vazduh“.

– Bila sam često svedok rasprava o tome kako se rođeni Beograđani žale da svi oni koji dolaze sa strane uzimaju njima budžetska mesta na fakultetima jer jelte, u Beogradu su kriterijumi za ocenjivanje viši u odnosu na provincijske, pa su oni lošiji đaci, a nama je lakše da budemo odlični, što naravno, ne smatram tačnim – kaže Aleksandra i dodaje da je ismevanje ne-beogradskog naglaska i više nego česta pojava.

Ona dodaje da joj je drago što je napravila ovakav korak u svom životu, jer joj je to pomoglo da sazri i očvrsne.

„Beograđani uvek imaju spreman ručak kod mame“

– Samostalnija sam i odgovornija u odnosu na sve one koji su rođeni na kordinatama Beograda, jer sam morala da naučim da sama budem odgovorna za sebe. Uvek sam osećala obavezu prema nekome ko me izdržava i školuje, te sam sve svoje fakultetske obaveze uvek završavala na vreme, što uglavnom nije slučaj sa ljudima koji su odavde. Oni su opušteniji budući da imaju siguran krov nad glavom, uvek topao ručak, sređenu sobu i sve ostalo što donosi život sa roditeljima, što mi „dođoši“ već sa 19. godina nemamo – zaključuje Kruševljanka Aleksandra.

Za izgled modernog Beograda zaslužne su izbeglice

Luftika

Share Follow Tweet Share Share