Beograd je ostao bez mnogo legendarnih kafana i utočišta za nemirne duše koje spas traže u kariranim stolnjacima. Nema više mnogih mesta, niti živopisnih likova koji su emociju ćutke ili pesmom prenosili nama omladincima.
Beograd je sada zbog prokletog koronavirusa izgubio još jednog čoveka čiju pojavu i neponovljivu harizmu znaju svi gosti restorana „Užice“ na Autokomandi.
Svi mi koji smo svraćali u poslednjih 30 godina u neko gluvo doba noći.
Teško je naći profesionalce u bilo kom zanimanju, a Dragan Topalović Žuća bio je konobar sa merakom. Dovitljiv, direktan, ljubazan sa istančanom uličnom inteligencijom uvek je znao šta njegovom gostu treba u datom momentu. Sve za dobro raspoloženje.
Sećam se kada mi je prošle godine pričao kako je kafana „Užice“, koja inače radi non-stop svakoga dana, čitav dan i noć i tako već više od 30 godina, bila zatvorena samo jednom na mesec dana zbog nekakve inspekcije. Ratovi, bombardovanja i kriminalni obračuni u sred kafane nisu mogli da zaustave princip rada ove kafane, a on glasi – fajront ne postoji.
Rupe od metkova u frižiderima, sa najrazličitijom strukturom gostiju, ova kafana bila je središte svega i svačega. Od političara, pandura, kurvi i kriminalaca, drogiranih klinaca i vrhunskih sportista, svi su se ovde sretali u mesečevo doba.
Menjali su se vlasnici, ali ne i Žuća, koji je bio zaštitno lice ove kafane, ali i ovog grada. Svašta je video, svašta preživeo, ali duh i svežinu kojom je dočekivao i ispraćao svoje goste ne može se porediti sa modernim ugostiteljskim objektima i osobljem.
Ljudi se opraštaju porukama na društvenim mrežama, jer činjenica je da bez njega ova kafana neće biti ista.
Hvala za svaki osmeh, lepu reč, gaf i šalu, za svaku turu i preporuku, anegdotu i sačuvanu tajnu. Nadam se da ste uputili mlađe kolege u tajnu svog zanata, jer Beogradu svakim danom sve više fali tog starog šmeka i kulturnog bezobrazluka.
Večna slava gospodine i hvala.
Dodaj komentar