predrag mijatovic
Magazin

Predrag Mijatović: Da nismo zaratili, bili bi svetski prvaci

Sa Realom iz Madrida popeo se na tron Evrope, a nakon igračke karijere radio je kao sportski direktor Kraljevskog kluba.

Tokom svoje više nego uspešne igračke karijere Peđa Mijatović je imao brojne uspone i padove, a osim igračkih veština, ostao je zapamćen i kao neko ko je vrlo često odskako od uobičajene slike fudbalera.

Mijatović u razgovoru sa BBC na srpskom kaže da je tokom sportske karijere imao sreću da mu se ostvari najveći deo snova. Mi vam donosimo odlomak razgovora sa legendarnim reprezentativcem Jugoslavije.

„Poštujem sve velike klubove u Evropi, ali san svakog kada počne da se bavi fudbalom je da obuče dres Reala jednog dana.

Ko kaže da nije tako, verovatno baš i ne govori istinu. Real je najveći klub koji nosi i ogroman pritisak, to igrači moraju da shvate čim dođu“, kaže nekadašnji reprezentativac Jugoslavije.

Dok je igrao za Real, bio je sjajan u tandemu sa Davorom Šukerom. Prijateljstvo crnogorskog i hrvatskog fudbalera preživelo je i ratne godine, kad su mnogi odnosi „pucali“.

„Nije mi bilo teško da sačuvam odnose, jer sam sa ljudima iz cele bivše Jugoslavije igrao, družio se i osvajao trofeje. Nismo dozvolili da nas te situacije udalje. Uostalom, nisu sportisti ti koji su sve zakuvali.

Drugo, stvarno nisam imao potrebu da na taj način dokazujem patriotizam, niti da budem primitivac kojem će politika da nameće način razmišljanja“, naveo je Mijatović.

„Jednostavno, nije mogao neko treći sa strane da dođe i kaže sad ne treba sa njim da se družiš zato što je Hrvat“, dodao je on.

A među istinske legende Reala svrstao ga je gol Juventusu 1998. kojim je kraljevskom klubu doneo titulu prvaka Evrope posle 32 godine čekanja.

„Doživeo sam mnogo lepih trenutaka u igračkoj karijeri, ali to je najveći. Momenat koji je bio veoma značajan za istoriju Reala“.

Pomalo ironično, samo mesec i po dana kasnije, Mijatović je doživeo i najgori trenutak u karijeri.

Tragična filmska priča najkontroverznijeg fudbalera današnjice

Zvuk lopte kojom pogađa prečku iz penala protiv Holandije na Svetskom prvenstvu i dalje povremeno zuji u ušima.

„Teško je bilo svariti ga, ali, ‘ajde, sad je već prošlo više od 20 godina… Shvatiš da moraš da ideš dalje.

Milijardu puta sam gledao snimak. Sećam se tog prvog momenta kada sam shvatio da lopta nije ušla… Odvratan osećaj“.

U oktobru se navršava i 20 godina od utakmice sa Hrvatskom na Maksimiru, u kojoj je Jugoslavija odigrala 2:2 i plasirala se na Evropsko prvenstvo.

To je ujedno i poslednji kontinentalni šampionat na koji su se reprezentacija, što Jugoslavije, SCG, Srbije ili Crne Gore plasirale.

Te oktobarske večeri 1999. godine u Maksimirskoj šumi, Mijatović je dao prvi gol za „plave“, a onda je Zoran Mirković dobio crveni karton kada je uhvatio Roberta Jarnija za međunožje.

„Ogromna je bila tenzija. Prva misao bila mi je – žao mi Mirkovića, mnogo nam je značio. Ali, i to se dešava. Onda sam rekao – moramo da izdržimo do kraja. Kako je meč odmicao, bio sam sve sigurniji da ćemo uspeti“.

Uprkos tenzijama, na terenu se veliki broj igrača oba tima međusobno poznavao od ranije.

Dobar deo njih bio je iz generacije „Čileanaca“, koje je 1987. u dresu Jugoslavije postala omladinski prvak sveta.

Ta titula bila je jedna od najpozitivnijih stvari u istoriji jugoslovenskog fudbala, tvrdi Mijatović.

„Imali smo sreće da smo bili formirani u jakoj jugoslovenskoj ligi, pa smo se i posle Čilea još nekoliko godina zadržali u zemlji“, navodi on.

Upravo su hrvatski igrači te generacije vodili reprezentaciju samostalne države do trećeg mesta na Mundijalu 1998.

„Danas klinci prerano odlaze u inostranstvo i to je veliki problem. Ne stignu da se formiraju ni kao igrači, ni kao ličnosti„.

Mijatović dodaje i da se ti klinci jednostavno „pogube“ pred obavezama i onim što ih čeka u fudbalskom svetu odraslih.

„Nisam osoba koja žali za stvarima iz prošlosti, ali da smo ostali zajedno, vezali bi tri, četiri velika takmičenja i uz malo sreće, verovatno bi osvojili titulu“.

Po individualnom kvalitetu smo bili u vrhu, ali na velikim takmičenjima moraju da se poklope i neke druge stvari, dodaje Mijatović.

„Često je radio naš balkanski mentalitet i princip – lako ćemo. Dešavalo se da nas skupo košta ta nonšalancija“.

Uspesi Hrvatske

Za razliku od ostalih fudbalskih reprezentacija sa prostora bivše Jugoslavije, Hrvatska ima kontinuitet dobrih rezultata. U čemu je tajna?

„Imaju igrače u najvećim svetskim klubovima. Takvi fudbaleri znaju da odigraju kada je gusto“.

Baš zbog toga Mijatović nije bio previše iznenađen kada je Hrvatska prošle godine stigla do finala Mundijala.

„Individualni kvalitet je tu. Druga je stvar što je malo ko zaista verovao da oni mogu do finala. Drago mi je zbog uspeha Hrvatske. Kada je trebalo napraviti iskorak, uspeli su“.

Godinu dana smo radili na Ronaldovom dolasku

Kao najveći uspeh na mestu sportskog direktora Reala, Mijatović je naveo prelazak Kristijana Ronalda iz Mančester Junajteda.

„Ronaldo je predstavljen 2009. u junu, ali ceo posao smo završili još u decembru 2008. Kad se prisetim, skoro godinu dana smo radili na tom transferu koji je bio jedan od najvećih u istoriji fudbala“.

Mijatović dodaje i da je Ronaldo u potpunosti opravdao cenu od 94 miliona evra, što je 2009. bio svetski rekord.

„Ispunio je očekivanja, i to što je on uradio, ne verujem da će neko uspeti da ponovi u dresu Reala“.

Mnogo reči hvale Mijatović ima i za trenera Reala Zinedina Zidana koji je tri puta zaredom sa klupe vodio kraljevski klub do trofeja u Ligi šampiona.

Imam snage za pet minuta fudbala

Mnogi bivši fudbaleri i po završetku karijera nastave da igraju fudbal rekreativno, ali ne i Mijatović.

„Osim kada UEFA pred finale Lige šampiona organizuje meč veterana. A i tada mogu da odradim pet minuta. Naigrao sam se fudbala za ceo život“.

Ceo razgovor sa Predragom Mijatovićem možete čitati OVDE!

Navijači mogu da odahnu, Barselona našla novog Mesija u Novom Sadu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku