Šta sam naučila od starice koja je krenula na poslednje putovanje

Bilo je devet sati uveče. Ušla sam u „keca“ na Klisi i sela za prvo sedište levo. Odmah sam započela komunikaciju sa divnom ženicom pored mene, koju sam prvi put videla. Zvala se Zora i imala je čak 88 godina, a ja 38 – tačno pola veka bila je starija od mene.

– Ljudi nisu slobodni, jer da su slobodni, ne bi bili tuđi jedni drugima. Pogledajte kako prolaze ne obazirući se na druge – to je bila njena prva rečenica nakon što sam sela pored nje u gradskom autobusu i ujedno naš prvi susret.

Pogledah – i zaista, svako u svom svetu, ne primećujući nikoga ili skoro nikoga oko sebe.

– To nije prirodno – nastavlja ona. – Prirodno je da smo svi bliski jedni drugima, bez obzira što se prvi put u životu vidimo, kao vi i ja sada, naprimer. Ljubav čini da smo slobodni i da smo svi jedno.

Bila sam oduševnjena onim što sam čula. Nadovezivala sam se na njene komentare i uživala u svakoj reči koja je iz njenih usta izlazila.

Stigosmo do centra grada, do stanice na kojoj treba da siđem. Srce mi se prilepilo uz nju i odlučim da produžim dalje. Dokle? Ne znam. Idem do stanice do koje ide i ona. Kad gle – ni ona nije znala kuda ide!

– Gospođo, ovde treba da izađete! – odlučno joj se obrati vozač autobusa.

Ona ustade i ode do njega, a on joj ponovi:

– Ovo je vaša stanica. Ovde izađite.

– Ovo nije moja stanica – uzvraća ona.

– Koji vam je već ovo put da se vozite? I dokle mislite tako? Izađite, ovo je vaša stanica! Objasnio sam vam već.

POVEZANO: Sreto ima 99, dvaput se ženio i…

– Meni osećaj govori da treba da ostanem. Poslušaću svoj osećaj, jer me nikada nije prevario – reče, okrenu mu leđa i sede ponovo pored mene.

Odmah je sa radošću nastavila razgovor sa mnom.

– Vau! – mislila sam. – Ni ona ni ja ne znamo kuda idemo. Pa valjda ćemo negde stići.

Rekla mi je da ima 88 godina, da se zove Zora i da je radila kao profesor nacrtne geometrije i srpskog jezika u srednjoj školi, pošto je završila ta dva fakulteta. Mnogo je volela prosvetni rad. Nikada se nije udavala i nije imala svoju unučad, već od brata.

– Kako je biti u penziji? – upitah je znatiželjno.

– Veličanstveno. Svaki mesec ti pare padaju sa neba, a ti pri tome znaš da si ih sâm zaradio poslom koji si voleo. Imaš sve: i novac i vreme. To je najlepši period u životu.

Svaku njenu reč upijala sam kao sunđer jer sam se iznova čudila svemu što sam čula.

Stigli smo do poslednje stanice – okretnice kod Štranda. Pošto nismo imale izbora, izašle smo iz autobusa. Pola deset uveče.

Kuda sad? I ko je ova žena? Isuviše je negovana, čista, uredna i lepa da bi bila beskućnik.

Čim smo izašli, upitah je:

– Kažite mi, imate li vi gde da spavate?

– Imam – odgovori mi i nastavi. – Tu ja blizu živim.

– A gde tačno? – upitah skeptično.

– Ne znam gde tačno, ali znam da sam blizu.

Ništa mi nije bilo jasno. Pokušavala sam da shvatim zašto uveče luta gradom. Uputile smo se spontano kroz Fruškogorsku ulicu, od Štranda ka Bulevaru Cara Lazara, ne praveći ni sekundu pauze u našem intenzivno zanimljivom razgovoru.

– Da li vam je žao što se nikada niste udali? – upitah je.

– Ne. Ni najmanje – reče odlučno.

– Kako to da vam nije žao? – začudih se.

– Meni su moja braća (o kojima mi je prethodno pričala) rekla da svaki muškarac hoće ženu samo da iskoristi, telesno i za po kući. I mi smo takvi, govorili su mi. Nemoj nikada da se udaješ. I ja sam njih poslušala, pa se nikada nisam udala – prepričavala mi je radosnim i detinjim glasom. Ni trunke ogorčenosti, već samo radost i dečija bezazlenost. Mogla bih reći i dečija poslušnost, kao kada roditelji kažu detetu da nikada u životu nešto ne učini i ono ih sa ljubavlju posluša.

POVEZANO: Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav

Dok smo šetajući tražile njen stan, koji je „tu negde“, Zora me upita:

– Šta mislite da sada prevaziđemo civilazicijska pravila i pređemo na ti?

– To znači da i ja vas prestanem da persiram? – upitah začuđeno. – Kako da je ne persiram, može baka da mi bude – razmišljala sam u sebi.

– Naravno – odgovori ona.

I tako smo prešle na ti. Govorila mi je kako joj je mnogo lepo sa mnom i kako želi da i ja odem sa njom u njen stan (kada ga nađemo, pošto smo i dalje lutale oko Štranda tražeći ga).

– Kasno je da idem kod tebe. Već je 22.15. Drugi put ću doći – rekla sam joj.

– Nema veze što je kasno. Vidiš kako nam je lepo. Ja želim da ti večeras spavaš kod mene.

– Doći ću kod tebe drugi put.

– Ne! – odgovori izričito. – Nas dve se nikada više nećemo videti!

– Zašto? – upitah iznenađeno.

– Zato što ja uskoro putujem.

– Pa dobro, vratićeš se sa puta.

– Ne, neću se vratiti, odlazim daleko, na daleki put.

Oko mene tama, grmlje, neosvetljena livada blizu Štranda – osetila sam blizinu smrti. Blizinu Zorine smrti.

– A gde putuješ i kada?

– Ne znam – rekla je. – Idem mnogo daleko i nikada se više neću vratiti. Već sam počela da se pripremam za put.

– Kako se pripremaš?

– Tako što pozivam sve svoje prijatelje, rodbinu i sve koje poznajem, hoću da im se javim i da se sa svima pozdravim, da ne kažu kad odem: Vidi ove Zoru kakva je, otišla, a nije nam se ni javila. Ako su nešto i ljuti na mene, da to ispravimo, jer znaš, kada odem, želim da ostavim sve čisto iza sebe.

Zanemela sam i slušala sam je, čini mi se, svim svojim čulima.

– Samo, znaš šta? – reče mi. – Oni svi misle da ću ja otići i ostaviti ih. A uopšte ne znaju da ja nikog ne ostavljam, nego da sve njih nosim sa sobom.

– Kako ih nosiš sa sobom? – upitah je.

– Pa u srcu! Sve ih nosim sa sobom u srcu. I tebe ću poneti. Zavolela sam te. Ti si moja prijateljica – reče mi, toplo se smešeći.

Meni su već suze krenule niz lice, toliko me je ganula ova divna ženica.

– Znaš – nastavlja ona – ovaj naš susret uopšte nije slučajan. Postoji neki razlog zašto smo se srele.

– Sigurno – dodala sam puštajući suze da se tajno, u mraku, kotrljaju niz moje lice.

– Nešto si postala tiha? – upitno dodade. Ponovo me je zadivilo njeno istančano srce.

Nisam želela da me vidi da plačem, iako sam plakala od ganutosti. Ona je već bila u nekom drugom svetu, radosnom, toplom, bezbrižnom, a moje suze delovale su mi strane za taj Zorin svet.

Skoro pola 11 uveče, mi još uvek nismo znale gde je njen stan. Kružile smo između zgrada oko Štranda, tražeći njen „tu negde“ stan.

– Imaš li mobilni da nazovemo nekoga od tvojih da dođu po tebe?

– Nemam ja mobilni. Ja ništa ne nosim sa sobom. Evo pogledaj.

I zaista, prazne ruke, nema tašne, ništa apsolutno.

– Pa kako te nije strah da ovako kasno hodaš sama ulicama grada, bez ikoga i ičega uz sebe?

– Zašto da me bude strah? – dodade spokojno.

Nastavila sam ponovo da je zapitkujem gde bi mogao da bude njen stan. Pošto nije znala da mi kaže, ja sam već počela da se brinem kako ćemo ga naći, a ona me prekide:

– Je l’ ti lepo sa mnom?

– Jeste – odgovorih.

– Pa zašto se onda brineš gde je moj stan? Uživajmo sada, a stan ćemo naći.

Zaista su me zadivili mir i bezazlenost ove moje najstarije prijateljice sa najkraćim stažom prijateljstva.

Neko vreme nakon toga, posle ko zna kojeg kruga kroz Fruškogorsku ulicu, začuh iznenada iza leđa:

– A tako ti, Zoro! Hodaš noću i ne dolaziš kući!

Bio je to Zorin unuk, koji ju je svuda tražio. Objasnio mi je da moja prijateljica Zora ima Alchajmerovu bolest i da često zaluta gradom, te je jedva pronađu.

Prošle su dve godine od tog susreta i Zoru zaista više nisam srela.

Ona jeste možda otišla na put bez povratka, ali je nastavila da živi u mome srcu – i ona i poruka o smrti koju mi je ostavila.

Tog dana, kada sam prvi put napisala ovu priču i taman kada sam je završila, izađoh napolje i sretoh – pogodite koga! Njenog unuka! Odmah sam ga pitala za Zoru, a on veli da je ona “kao i uvek”. Tada još nije bila otputovala na taj njen daleki put sa kojeg se nikada neće vratiti.

A danas gde je? Ne znam, znam samo da se nalazi u dubinama moga srca, kao što se i ja nalazim u dubinama njenog.