Bilo je deset ujutru kada smo stigli ispred kuće Svetozara Kerkeza, najstarijeg žitelja Čelareva. Još s kraja ulice videli smo kako nas u beloj košulji kratkih rukava i štrikanom sivom prsluku iščekuje. Šetkao je, bez štake, od kapije do ulice, ruku savijenih iza leđa.

Svetozar, Sreto, u aprilu je napunio 98 godina i što bi stariji rekli “uzeo 99-u. Bio je vrlo raspoložen da nam ispriča svoju priču. Pripremio je i suncobran, ako zatreba da nas zakloni od jakog prepodnevnog Sunca. Travu je nekoliko dana ranije pokosio unuk Đorđe, jedan od sedmoro. Četiri metra bukovine uredno je složeno na sred dvorišta, suši se i čeka da to neko utovari gde treba.

“Jesi ti beše Milena?” pita me.

“Nisam, nisam, Jovana se zovem. Batkova ćerka”, kažem glasno, glasnije. Ima slušni aparat u levom uvu i pokušava da me čuje, stavljajući ruku iza desnog. Naćulio se.

razgovor
foto Petar Dešić

Slabije čujem, kaže. I vid mi je dosta oslabio. Posebno kad je ovako jako Sunce. U hladu bolje vidim, kaže mi, privlačeći stolicu za plastični sto, ispod suncobrana.

Daleka 1919.

Svetozar je rođen 1. aprila 1919. godine u selu Bjelaj 18 kilometara zapadno od Bosanskog Petrovca. Bio je jedno od šestoro dece. U Čelarevo je stigao vozom krajem februara 1946. godine. Došao je sam, da bi nakon stečenih uslova za početak novog života vrlo brzo doveo i porodicu. Sa prvom ženom, koja umire od srca u četrdesetoj godini, dobio je četvoro dece, od kojih je troje živo. Dvanaest godina nakon njene smrti, upoznaje sadašnju suprugu Milku sa kojom nema decu, ali kojoj, kako kaže, najviše duguje što je još uvek živ.

Ponosno nam pokazuje požutela, ali i neka odnedavno fotokopirana svedočanstva o završenoj osnovnoj školi i kursu za ratara.

“Ja sam ti ovde bio među pismenijima. Kada sam stigao, u celom selu svega stotinak ljudi je bilo pismeno, Završio sam osnovnu školu sa vrlo dobrim uspehom. Prvog marta 1949. izabran sam za brigadira ratarskih poslova, a to nije mala stvar. Ko današnji poslovođa. Veći deo radnog veka sam proveo u magacinu poljoprivredne Zadruge …

portret-svetozar
foto Petar Dešić

Bio sam vredan. Još sa šesnaest sam otišao na Umsku prugu da radim. Kasnije sam bio i u ropstvu, u Nemačkoj. Tačno četiri godine i tri meseca sam radio kod nemačkih seljaka na poljoprivrednim dobrima. Bili su dobri prema meni, od njih sam mnogo naučio o mašinama i to znanje sam prenosio ljudima po selu kad sam stigao 46”, priseća se Sreto preplanuo u licu. Vešto se namešta pred objektivom fotografa.

Jedan običan dan

Ako ga je tokom noći bolela noga, ustaje oko 7, 8 ujutru. Ako nije bilo bola, onda je budan već u 6 h, kada se budi i supruga Milka. Dan započinju “malom kaficom” razblaženom sa dosta mleka, a zatim piju mešavinu čaja od koprive, ive, brusnice, uve i nane.

“Znaš kako kažu za ivu? Zaklela se Bogu iva da će od mrtva napraviti živa” kaže Milka dok sedi na hoklici ispred ulaznih vrata. Uredno počešljane sive kose, opisuje jedan Sretin i njen dan. Ona se već dugo stara o svemu u kući i oko nje. Najviše oko odlazaka u ambulantu i male bašte u kojoj je svega posadila.

“Doručkujemo oko devet. Kad hoće da se osoli, voli da pojede pavlaku ili paštetu, nešto suhomesnato ili ispečem jaja. Posle doručka malo šeta po ulici, od ćoška do ćoška, porazgovara sa prolaznicima, obiđe baštu. Ručamo oko 15 h, a večeramo kasnije, oko 21 h. U krevet idemo tek oko 23 h. On kaže ako rano legne da mu je onda noć duga. Gleda nekad one Parove, sluh mu je slab, a tamo imaju one neke igranke i svašta za gledanje. Ni ne treba ton. Voli političke emisije, al ne može uvek da čuje šta pričaju”, kaže Milka koja ipak više voli da čita knjige i odlazi u biblioteku kad god uhvati vremena.

Samo da ne umrem pre nje

Milka je rođena 1928. godine. Iako ima skoro 90 godina, vitalna je i sve stiže bez bilo čije pomoći. Sreto u njoj vidi jedan od razloga svoje dugovečnosti.

milka i s
foto Petar Dešić

Bez nje, ja bih odavno umro. Dobra je domaćica, vredna je, ja sam u njenim rukama. O svemu se brine. Odlazi po recepte, lekove, u prodavnicu, kuva, pere, sadi u bašti…baš sve radi. Nisam mogao bolju izabrati. Od kada je došla kod mene u kuću, 22. novembra 1974. nismo se posvađali. Uvek sam je poštovao, a i ona mene”, priča Svetozar koga pamćenje i bistrina nisu napustili.

“Dolazili su meni tamo u Bosnu mnogi da mi pričaju sve najbolje o njemu. Mora da je to bila sudbina, jer kako baš da se do 46 nisam udala. Biće da sam njega čekala, on je bio suđen.”

“Jednom me videla pre nego što se udala”, ubacuje se Sreto.

“Nije tačno, dva puta”, ispravlja ga Milka.

“Dobro se ona udala, da je tražila, ne bi boljeg čoveka našla. Ja sam možda ovako oniži, al sam prava ljudeskara. Mali sam, ali čvrst!”, hvali se pomalo.

“Ima li recepta za vaš dug brak?“, pitam ih.

„Nema tu recepta. Važno je samo da se poštujete i razumete jedno drugo. To je sve“, odgovara Milka.

„Ja ne znam šta bih, kada bi ona otišla pre mene. Ne plašim se ja umiranja, više strepim da ona ne umre pre mene“, priznaje.

Tajna duboke starosti

Ne postoji neka velika tajna. Nešto što nam je vitalni Svetozar otkrio, pa smo zaključili da je sigurno zbog toga dogurao blizu stote. Nije pio nikakve “eliksire mladosti” niti radio nešto drugačije od svih nas.

ruke-srete
foto Petar Dešić

Nikada se nije prejedao. Važno mu je da to što jede ima jak ukus, ali ga ne mora biti mnogo. Voli pasulj i kiseli kupus. Od slatkog, piškote i vruće palačinke, tek skinute sa tiganja, posute samo sa šećerom. Nikada nije pio. Ako bi morao da nazdravi “lickao” bi rakiju iz čašice dugo i sporo. Ne voli ni pivo. Bežao je od kafana.

Što se tiče duvana, smotao bi ga i zapalio tu i tamo. Ne često.

Sportom se nije bavio, ali je voleo da gleda fudbal. Jednom je čak biciklom otišao do Novog Sada da bi gledao Stjepana Bobeka. Bicikl je vozio sve do pre koju godinu.

Majka mu je umrla u 88-oj godini života. Bila je krepka i vitalna žena. Veruje da je uz Milku i genetika zaslužna za duboku starost.

“Znate kako, najvažniji je uredan život. Bez mnogo sikiracije. Od sikiracije se i rak dobiva. Prihvati ono što ti zapadne mirne glave i to je to”, kaže Milka i dodaje da se Sreto nikada nije mnogo nervirao, osim kada je sinove trebalo da izvede na put, jer im je majka rano umrla.

intervju-sa-Sretom
foto Petar Dešić

Bio je uvek dobrog zdravlja. Nije okretao glavu od lekara, već je voleo da kontroliše zdravlje. Do sada je tri puta operisan.

“Skidali su mi neku fleku sa leđa, izvadili žuč i operisali nešto na usni za šta su sumnjali da je tumor. Sad je to sve u redu. Boli me noga i muči gorušica”.

Pije šest vrsta lekova, za srce, prostatu i gorušicu.

Vedar je. Ne plaši se smrti, niti o njoj priča, osim kada ga nešto zaboli, pa u šali kaže “gotov sam!”. Neostvarenih želja nema, to je, kako kaže, bilo pa prošlo.

Oboje jedino žele da, kad dođe sudnji dan, odu brzo, bez mnogo mučenja i boli.

Za sad, žive mirno, bez mnogo trzavica.

Oslonjeni jedno na drugo, Sreto zbog godina malo više na Milku, ali ona to bez žaljenja dobro podnosi.

Za mlade imaju samo jednu poruku: “Budite vredni i pošteni. Radite i živite od svog rada, jer ništa samo ne dolazi”.

“Znate li da se danas poštenje ismeva?” pitam.

“Zato nam je ovako kako nam je, nikad gore”, zaključuju na kraju cele priče.

Pet saveta najsrećnijeg čoveka na svetu

Lajkujte stranicu Luftika i prvi pročitajte nove tekstove ↴

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here