Preživljavamo u državi i vegetiramo u društvu gde običan, obespravljeni građanin na pojavu policije oseti uznemirenost, nespokoj i očigledan strah da će neko nad njim bez ikakvog povoda trenirati strogoću, iživljavati se i agresivno postupati iz lažnog osećaja nadmoći koji nadolazi samo zbog osramoćene značke koja statira na uniformi poznate boje – „mišje sivo, golublje plavo“.
Za razliku od kriminalaca u zatamnjenim automobilima i preskupim džipovima koji neretko sa značkama BIA prolaze pored policajaca usput im se mršteći, vređajući ih i preteći im odmazdom svojih „uticajnih prijatelja“, mladići koji sede na klupi i ispijaju pivo ili šetaju psa u kasne sate mogu istrpeti policijsku torturu i na svojoj koži osetiti sve blagodeti policijske države i najraznovrsnije frustracije policajaca zbog neverne devojke ili supruge, zbog gubitka voljenog kluba i pada tiketa, ili samo zato jer je njega šef, baš tog dana, „uzeo na zub“.
U velikom gradu policija je još brutalnija nego u nekom manjem mestu, ali u ovim gradovima i varošicama je problem upravo u činjenici da se svi poznaju, da se sve mnogo lakše sazna i da onda vaš život vrlo lako može dobiti obrise pakla ukoliko dođete u sukob sa čovekom „na poziciji“, pa makar on samo bio i službeno lice sa značkom koja u ideji, a ne u realnosti, označava čoveka zaduženog za javni red i mir i bezbednost svojih sugrađana.
Upravo u svetlu ovih sumornih i poražavajućih okolnosti prenećemo priču jednog korisnika interneta o kojem nećemo iznositi pojedinosti koje mogu razoktriti njegov identitet. Takođe, nećemo preneti ni originalnu objavu kako bi, koliko god možemo, zaštitili identitet žrtve u ovom slučaju. Međutim, priča o nedoličnom ponašanju policajaca je vrlo važna i o nepoverenju koje građani imaju u svoje institucije.
Susret sa sistemom obično je traumatičan u državama poput Srbije.
Na društvenim mrežama pojavila se ispovest korisnika koji je šetajući svog psa naišao na policiju koja je u tom trenutku pokušavala da privede jednog mladića osumnjičenog za dilovanje narkotika. Na njegovog dresiranog psa je u jednom trenutku zarežao i zalajao policijski pas, koji bi navodno trebao biti maksimalno istreniran i izdresiran za obavljanje određenih policijskih poslova.
Kako je policajac neuspešno pokušavao da obuzda svog kolegu sa izraženim očnjacima i zastrašujućim ugrizom, u nekom trenutku je izgubio kontrolu i policijski pas je napao psa nevinog prolaznika.
Policijski pas je za leđa ujeo psa ovog civila, ali mu zbog debelog krzna nije naneo veće povrede. Nakon ovog incidenta, inspektori su odvukli svog lajavog kolegu, te doneli zaključak da je s obzirom na reakciju njihovog psa ovaj civil odjednom postao sumnjivo lice i predmet instant istrage.
Pretresli su ga i naravno ništa nisu pronašli, a onda su, verovatno shvativši kakvu štetu su napravili primenili dobro poznat i oproban recept zastrašivanja i pretnji.
„Nemoj slučajno da si se žalio nekome“, izrekle su čike u plavom.
Korisnik mreža je potražio savet ostalih ljudi na internetu da li misle da sada treba da tereti policiju zbog svega što se dogodilo, da prijavi nadležnima kako bi se sprovela kontrola, ali je i sam svestan da ukoliko to uradi sledi period neizdržive torture. To mu je potvrdio i visoko pozicionirani policijski službenik u tom gradu koji je udelio savet da je najbolje sve zaboraviti jer se srećom ništa tragično nije dogodilo.
U svakoj zemlji kojoj se može dodeliti pridev normalna, ovakva situacija zahteva odgovornost službenih lica, njihovih nadređenih i odštetu za izmaltretiranu osobu koja nikakvo krivično ili prekršajno delo nije učinila, kao ni napadnuti pas te osobe.
U Srbiji, međutim, postoji taj opravdani strah da bi u slučaju prijave policajaca došlo do izvesne odmazde koja bi mogla biti u vidu svakodnevnog iživljavanja, provera, a zašto ne reći i osvete čija bi meta mogao biti i taj apsolutno nevini pas koji je u ovom slučaju zapravo i najveća žrtva.
Ne samo da su psi obespravljeni u našem društvu, već su to bez svake sumnje i građani i građanke koji redovno plaćaju svoje obaveze i odgovaraju za svoje i postupke onih osoba i životinja za čijee starateljstvo su se odlučili.
Ne moramo ni da pominjemo šta bi se dogodilo da se dogodilo obratno, da vlasnički pas jednog civila napadne i ugrize policijskog psa. U slučaju napada na službenog psa više je nego moguće da bi civilni pas završio svoj ionako kratak životni vek jer ne bi bio prvi put da policajac povlači ozor i ubija nečijeg ljubimca.
U ovom slučaju apel je policiji i dreserima da povedu računa koje pse vode na asistenciju jer je reč o prilično moćnim i opasnim psima koji moraju biti maksimalno bezbedni po nedužno građanstvo. Pas koji je nasrnuo nije kriv, već njegov dreser i onaj koji ga je nespretno držao na povocu. Dodatna edukacija stoga ne bi bila na odmet, možda bi čak bila i plodonosna.
Sve u svemu, incident je prošao bez većih posledica, ali ovde je problem u nečem drugom, ili prvom, ako pogledamo realno.
Taj odnos koji policija ima prema građanima, ta bahatost i neprevaziđena osionost je toliko ukorenjena i podignuta na jedan sadistički nivo, da je pitanje da li bilo kakvi zakoni o policiji, krivični postupci, edukacije i kažnjavanja službenih lica mogu izmeniti jednu iskrivljenu percepciju i razarajuću praksu koja se nažalost nametnula kao normalnost.
Policijski pas dresiran za pronalaženje narkotika nanjušio Vulina
Dodaj komentar