Uvek je lepo kada nas partner ili partnerka iznenade poklonom. Međutim, ne budu ni svi pokloni onakvi kakvi smo ih zamišljali. Evo kako se jedan lep gest pretvorio u pravi mali pakao.
Za četiri godine veze moj dečko i ja smo uvek vodili računa o „važnim“ datumima. Rođendani, Nove godine, Dan zaljubljenih, godišnjice… Sve mora da se obeleži bar malim znakom pažnje. Ipak, četvrtu godišnjicu veze obeležilo je poklon koji se pretvorio u 45 minuta torture!
Pokloni koje razmenjujemo su uglavnom praktičnog karaktera, i meni to ne smeta. Naprotiv. Čak i kada mi je jedne godine za Dan zaljubljenih poklonio tiganj! Da, da tiganj sam dobila za Dan zaljubljenih – crven na sreću i još je iscrtao srciće po etiketi. Zvuči kao najgora noćna mora svake žene, ali meni je lepota tog tiganja u tome što me je zapravo slušao; što je slušao moja kuhinjska kukanja i primio ih k znanju. Meni to više znači od 58 komada nakita, piše Blic Žena.
Za četvrtu godišnjicu znala sam da ću mu uzeti džemper. Znala sam da je već neko vreme u potrazi za elegantnim, kvalitetnim džemperom, pa sam mu baš takav i uzela. Na dan godišnjice, tradicionalno smo otišli na večeru u jedan prestonički restoran, pa smo se bacili na razmenjivanje poklona.
Iznenadio me je kovertom.
Kaže, uplatio mi je masažu jer se često žalim na ukočenu kičmu. Iskreno, oduševila sam se!
Posao na kom se mnogo sedi, nepravilno držanje, ne baš tako kvalitetan krevet u podstanarskom stanu… Sve to je palo na moja slabašna pleća – i to bukvalno!
U međuvremenu nisam ni proveravala salon gde mi je zakazana masaža. Znala sam samo adresu i satnicu. Očekivala sam da će fina žena da me istrlja kojekakvim eteričnim uljima od papaje i šljokica sa repa jednoroga dok se u pozadini čuju talasi mora ili neki šaman koji lupa u lonce koji treba da probude moju petnu čakru ili šta već.
I apsolutno nemam nikakav problem s tim, naprotv.
Ipak, kada sam došla na adresu, sačekao me je divan mladić od skoro dva metra i 110 kilograma žive vage. Kaže, bivši košarkaš, a sad je fizioterapeut koji radi sportske masaže i klijenti su mu uglavnom sportisti.
Instant mi se pojavila graška znoja na čelu.
Ja se izvinjavam, ali moje glibavo telo koje nije potrčalo tri godine čak ni za autobusom stvarno nije spremno za masažu namenjenu ljudima koji su život posvetili sportu. Mogu reći da sam samo delimično bila u pravu.
Nakon što sam mu objasnila gde sam ukočena, šta me boli i kojih problema imam s kičmom, bacili smo se na neke lagane vežbice. Na početku je sve delovalo veoma opušteno, pomalo i šašavo. Mlatila sam rukama i nogama kao mlitavi propeler. Kaže da ga uhvatim za ruku i guram koliko jako mogu, pa onda nogom. Isprva samo pomislila da ovo i nije tako strašno, ali onda mi je otprilike koleno završilo kod ramena!
Divan mladić od skoro dva metra i 110 kilograma žive vage krenu da me lomata po stolu za masažu kao da sam krpena lutka. Ali ni to nije bilo sve! Kad bi me postavio u određen položaj, pritisnuo bi me za sto tako da određene kosti i zglobovi „pucaju“.
Neki se kunu u ovu tehniku i tvrde da ih ovako nešto oslobađa tenzije i mogu samo da im kažem: „Svaka čast, ali ovo nije za mene“. Između maserovog čavrljanja o trivijalnim stvarima i zvuka krcanja mojih pršljenova čuo bi se i poneki prigušeni krik.
Na sve to divni mladić od dva metra i 110 kilograma žive vage bez ikakve najave zabo mi je šaku u stomak, odmah ispod rebara.
Taj osećaj između bola i neprijatnosti… Mislim da nema dovoljno papira i mastila koji bi to opisali. Kaže da mora da mi namesti taj neki mišić ili dijafragmu ili…
Nisam sigurna šta tačno jer mislim da su moje kognitivne funkcije u trenutku apsolutno otupele od bola. Znam da je pominjao i neko disanje iz stomaka i bolje držanje, što je meni sve u bilo krajnje nebitno.
Posle par minuta gnječenja stomaka, što je u mojoj glavi delovalo kao apsolutna večnost, divni mladić od skoro dva metra i 110 kila žive vage me uhvatio za glavu i vrat i cimnuo. Prostorijom se prolomio neljudski zvuk pucanja hiljadu kostiju.
Čula sam masera kako se izmiče i kaže: „Au jeb**e“.
Iz moje perspektive to je bio osećaj kao da su svi moji kičmeni pršljenovi prikačeni na neku elastičnu traku i na sekund su se razdvojili pa povučeni tom elastičnom trakom su se ponovo sudarili.
Prvo što sam uradila kada sam otvorila oči, pomerila sam prste na rukama i nogama. Pomerali su se. Dobro je.
Zamolio me je da ustanem i prošetam po prostoriji. Pravo da kažem, osećala sam se kao da sam porasla pet centimetara, ali mi je majica na leđima bila mokra. Osećala sam i da ću da imam upalu nekog mišića na prelazu rebara i stomaka za koji nisam ni znala da postoji. Na satu sam videla da je moja agonija trajala tačno 45 minuta.
Videlo se da se i moj maser umorio, a da svoj posao lomljena kostiju i maltretiranja ljudi radi veoma temeljno i predano.
Šljapio me po nejakim leđima i rekao: „Aj’ na cigaru da odmorimo“.
Dodaj komentar