Predsednik Srbije Aleksandar Vučić juče se u društvu statista Siniše Malog i Aleksandra Vulina obratio naciji na konferenciji za novinare održavši monolog iz koga ništa epohalno nismo saznali osim da smo ekonomski najsnažnija zemlja regiona te da nam u ponedeljak u posetu stiže odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel, koja broji poslednje dane na toj funkciji i čija popularnost u matičnoj državi odlazi u sunovrat.
Čuli smo da je ekonomski tigar trn u oku državama regiona koje sada iz ljubomore žele zlo i propast Srbiji jer nam gledaju u leđa po ekonomskim parametrima. Predsednik je juče, kao i prethodnih godina, uspešno žonglirao statističkim podacima koji mu na bilo koji način idu u korist pre izbornu godinu, a u svojim poređenjima Srbije i regiona, region se sada sveo na Albaniju, Crnu Goru, Severnu Makedoniju ili Bosnu i Hercegovinu.
Očigledno nas još nisu obavestili da su Hrvatska i Slovenija odavno napustile naš region, te da ga (BDP) sada merimo samo sa pomenutim konkurentima u takmičenju ko je manja beda i sirotinja.
Tako laži o zoološkom ekonomskom uspehu Srbije postaju iritantne kada se uporede zvanični podaci samo iz prošle godine. U Hrvatskoj je u julu prošle godine ondašnji Državni zavod za statistiku objavio da je neto plata tog meseca iznosila 896 evra, dok je u junu 2020. neto prosek u Srbiji bio 508 evra.
Iako je Srbija trebala da pređe magičnu cifru od 500 evra još 2017. godine po planu ministra finansija i njegovog šefa stručnog za sva politička, ekonomska i akušerska pitanja, prag je prema zvaničnim podacima pređen tek dve godine kasnije.
Grafikon koji se može pronaći na internetu poredi realna primanja građana Srbije i Hrvatske još iz perioda SFRJ pa sve do prošle godine, a jasno se vidi razlika koju nikada nećemo čuti na režimskim medijima.
Prema ovom grafikonu u Srbiji su u odnosu na Hrvatsku plate bile veće samo za vreme rata 1992. godine, a onda do 2002. nema podataka. U tom periodu preživeli smo, a neki od nas i odrastali u najvećoj hiperinflaciji ikada zabeleženoj u istoriji sveta. Ona je uz ratove ostavila duboke posledice na našu psihu, te smo naučili da se zadovoljavamo bonovima ili sa ove ’tri hiljade za gospodina’.
Definitivno kao društvo imamo taj nesnosni robovski mentalitet i patimo od potrebe da iracionalno obožavamo vođu koji svojim prijateljima i kumovima omogućava milionske obrte, omogućivši istovremeno narodu da za bednu naknadu radi za prvi krug naprednog pakla, da pritom zahvalno ćuti ’jer uvek može gore’ jer ne zna za bolje.
To neznanje je najveći problem, ta nesvesnost da nam je sopstvena država postala neprijatelj, da smo izmanipulisani i zloupotrebljeni samim rođenjem od ovog zločinačkog sistema. Političke partije su samo interesna udruženja, a sistem zapravo nikada nije promenjen. Ćutimo, pisnemo i opet ćutimo. Posmatrači sopstvenog života, kao da ih imamo još 10 u rezervi, baš tamo iza toalet papira, zejtina i brašna nagomilanog još od onog koronaškog zatvaranja i redova ispred prodavnica.
Svuda je situacija nategnuta, nigde ruže ne cvetaju u ovom periodu, ali ta količina laži i obmana da smo ’najbolji’ zaista dovodi do nervnog sloma nekoga ko samo želi da u svojoj zemlji radi i od tog rada živi život dostojanstvenog čoveka. Sramota.
Umesto o ovakvim podacima, predsednik ove zemlje govori o kampanji koju protiv njega sprovode mediji u Hrvatskoj i Crnoj Gori. Koga zanima šta pišu regionalni mediji o Aleksandru Vučiću? Narod ovde zanima od čega da plati račune, da popravi krov, zameni crep, plati lekove, lečenja, kako da jede i da se obuče od plate koja i danas najčešće iznosi mnogo manje od tih 508 evra.
Besan sam i ljut, ali ne na onoga koji laže i priča bajke ovom narodu. Ljut sam na sve nas što smo toliki neljudi da ćutimo, što glasno ne kažemo da ne pristajemo na serviranu priču, da ne pristajemo na neistinu, na savijanje kičme, da nam je pun kofer satire koja ismeva, jelte, ovo naše ludo blagostanje da nema više prostora za zezanje.
Ne bi trebalo da nas zanima tuđe dvorište, da se na taj način vodi ekonomska rijaliti politika, već samo jedno – ako smo najbolji, zašto se u Srbiji živi loše? Zašto se traži maksimum truda za ispod minimalne plate, zašto su cene hrane u Srbiji kao u zemljama EU ili čak i skuplje? Kakav je to bezobrazluk i kako da nam to nije smetnja?
Osim što dišemo otrovan vazduh i pijemo vodu iz flaše sve više, neko javno mora reći ovom narodu da jedemo i zatrovanu hranu, prskanu svakavim hemijama jer nemamo novca da kupujemo sa organskih farmi. Da uvozimo meso iz Argentine jer nemamo grla, da smo bolesnik na aparatima kojeg nikakvi našminkani podaci ne mogu da ulepšaju i ozdrave.
Ćutimo, sigurnije je. Ne talasajmo. Negde je užasnije, pogledajte Gvineju sada. Srećan rad za crkavicu narode Srbije! Srećan rad i živela Srbija jeftine radne snage!
Dodaj komentar