10 razloga zbog kojih planinarenje treba uvesti kao obavezan školski predmet

Internet platformama i društvenim mrežama preko noći smo zamenili druženje po parkovima, trčanje košarkaškim i fudbalskim terenima, kao i danonoćno gledanje u nebo i vreme provedeno na čistom vazduhu.

Od svega navedenog ostalo je tako malo, a nove generacije imaju neka svoja pravila ponašanja, drugačije motive i uzore u odrastanju.

Uticaj računara, interneta i pametnih telefona je toliko uznapredovao, da jedna lopta, lastiš, kliker ili praćka nestaju iz šire upotrebe među novim omladincima.

Uloga roditelja je vrlo bitna, ali u ovakvom sistemu jurnjave, stresa i straha od gubitka zaposlenja njihova deca nemaju veću pažnju i neophodno roditeljsko usmeravanje. Ni novopočeni roditelji mahom ne pripadaju više onim generacijama koje pamte neko drugačije vreme.

Zbog svega, a naročito zbog vremena koje deca provode asocijalno, uz računar, igrice ili socijalne mreže, veoma je važno naučiti ih koliki je značaj prirode, šuma, reka i drugih bogatstava i kakve sve benefite, materijalne i duhovne, možemo imati ukoliko zajedno brinemo o darovima prirode.

Ukoliko ste u mogućnosti, okrenite vašu decu prirodi. Približite im njene blagodeti, procunjajte našim prelepim planinama i možda ih upišite u neko planinarsko društvo koje ima grupu za decu i omladinu.

Evo zašto je dobra ideja da se planinarenje uvrsti kao obavezna aktivnost ili možda i kao predmet u osnovim i srednjim školama.

Na planinama su svi jednaki

Ovde nema mesta statusnim simbolima. Nakon boravka u prirodi, prijateljstva se više neće meriti po tome ko kakav telefon ima ili po tome jesu li patike iznošene ili nove, već po tome ko je pružio ruku kada je trebalo preći preko stene i po tome koliko je osmeha i istovetnog osećaja sreće izazvao isti razlog – recimo, pogled sa vrha.

Drugarske veze postaće neraskidive

Setite se osećaja privrženosti kada nam je prvi put u školskom dvorištu prišao drug i ponudio pola užine. A sada udvostručite taj osećaj kod dece, kada, na putu kroz planinu dele hranu, vodu, prolaze kroz isti napor i zajedno dolaze do cilja – vrha planine. Umesto fudbalskog igrališta u gradu, gde, ponekad, može doći i do svađe, ovde su svi „pobedili“ igrajući u istom timu.

Deca će naučiti da se suočavaju sa preprekama u životu

Kada, sa rancem na leđima, na minusu, po snegu, ledu i kiši, oni slome svoje psihičke barijere da bi uspešno savladali fizičke prepreke, isti „šablon“ će primenjivati sutra u životu! Vremenom, kako budu odrastali i srazmerno, planinarski izazovi budu postajali veći i teži, tako će se i oni odvažnije hvatati u koštac sa izazovima u životu. Jednačina je prosta: ako su uspeli doći do vrha u ekstremnim uslovima, uspeće i u svojim ciljevima dole, u podnožju.

Postaće odgovorniji

Planinarenje zahteva disciplinu, kako tela, tako i uma. Umesto da vikendom spavaju do podneva, a zatim se iz ležećeg, premeste u sedeći položaj za računarom ili konzolom, oni će naučiti da ustaju rano, a prethodno sami spakuju svoj planinarski ranac i legnu na vreme. Poštovaće i tuđe vreme i zajednički dogovor.

Postaće zdraviji

Planinarenje je ubedljivo najzdravija fizička aktivnost, a činjenica da se odvija u prirodi, na najlepšim mestima koja možemo da zamislimo, još više daje na značaju istog. Pogledajte našu decu danas. Evo, uostalom, malo tužne statistike: u Srbiji je 13,2% dece umereno gojazno, a 7,5 % dece gojazno. Ovi klinci su potencijalni pacijenti na kardiologiji i endokrinologiji, zbog velikih rizika od dijabetesa i drugih hroničnih bolesti.

Institut za javno zdravlje “Batut” je sproveo istraživanje koje je pokazalo da se po broju mališana sa viškom kilograma uklapamo u svetski trend – epidemije gojaznosti. Planinarenje će učiniti da vaše dete istroši od 350 do 800 kCal po satu, u zavisnosti od njegove težine i tempa kojim se kreće. A prosečna planinarska tura ne traje manje od 4 sata. Izračunajte sami.

Smanjiće se nasilje u školama

Možda “hrabra” tvrdnja, ali verujem, tačna. Planinarenje je aktivnost koja u određenoj meri eliminiše potrebu da budemo moćniji u odnosu na drugoga i da ga savladamo. Ako se uopšte može odrediti cilj planinarenja – to čak nije, nužno, ni stići na vrh planine, već uživati u predelima koji nas okružuju, tako što usput savladavamo prirodne prepreke, ali i sopstvene slabosti. Kada deca zajedno rade na savladavanju sopstvenih slabosti, ujedno će jačati i drugarstvo.

Naučiće da donose prave odluke u pravom trenutku

Vratimo se na pretpostavku da cilj planinarenja nije uvek stići na vrh planine. Planina ima poslednju reč i njeni se zakoni moraju poštovati. Nekada će loši vremenski uslovi odvratiti ekipu malih planinara u svojoj nameri da dođu na vrh, a oni će naučiti da to nije poraz, već naprotiv, sposobnost da se donese ispravna odluka koja neće ugroziti njihovo zdravlje. To će im zasigurno pomoći kada budu stasali i za neke “ozbiljnije” uspone. Za sam život.

Postaće sistematični i istrajniji u kućnim i školskim obavezama

Zar nije tako? Uz svog iskusnog vodiča, vremenom će se i sami izveštiti oko organizovanja akcija i prethodne pripreme. Kako sam odlazak na planinu zahteva raspitivanje o terenu koji nameravamo da posetimo, planiranje alternativnih ruta, načina hidratacije ukoliko nema izvora pijaće vode, pakovanje opreme koje ponekad predstavlja umetnost  i mnogo drugih stvari, kada bude došao red da se uradi domaći ili pospreme igračke, uradiće to sa disciplinom koju su stekli zahvaljujući planinarenju.

Postaće snalažljiviji

Naučiće da pale vatru, pročišćavaju vodu sa izvora sumnjivog kvaliteta, naučiće da se orijentišu u prirodi. Treba li govoriti o njihovoj svesti o očuvanju planina i celokupne životne sredine, koja će se podići na viši nivo? Učiće o prirodi i od prirode.

I pre svega ono što je najvažnije – postaće bolji ljudi.

Kada se nađemo u prirodi, u ovom slučaju na planini koja ima zadnju reč, tek tada shvatimo koliko smo mali. Kad se čovek vrati prirodi, on se rukuje sam sa sobom. Osećanje duhovnog zadovoljstva koje prevazilazi potrebu za materijalnim, promeniće vašu decu iz korena.

Dole, u gradu, žive neki “važni” ljudi u foteljama, čiji je ego veći od samih planina. No, izgleda da ego ne opstaje na visinama preko 500 mnv. Direktor u fotelji ili radnik na kiosku – na planinama smo svi isti i radost zbog ponovnog susreta na tim divnim mestima je obostrana i iskrena.

I za kraj, jedan od omiljenih citata iz Ničeovog dela “Tako je govorio Zaratustra”:

„O, nebo nada mnom! O, čisto, duboko nebo! Ti ponoru svetlosti! Gledajuć’ u te, drhtim božanskim željama. Da se bacim u tvoje visine – to je moja dubina! Da se sakrijem u tvojoj čistoti – to je moja nevinost! I kad lutam sam, za čim moja duša gladuje noću i na stazama nesigurnim? I kad se uspinjem na planine, koga uvek tražim na planinama, ako ne tebe? I svo lutanje moje i planinarenje, sve je to samo neophodnost i nezgrapno sredstvo: sva moja volja želi jedino da leti, da leti u tebe!“

Izvor: lungful / Živeti sa prirodom