Vojvođani, preciznije Bačvani, najveće su pivopije na ovim prostorima, jer nalazište Feudvar kod Mošorina dokazuje da se pivo u Vojvodini pilo pre čak 4.500 godina i to na slamčicu. A samo trideset kilometara od Novog Sada pronađena je prva pivara u ovom delu Evrope, keltska, stara čak 2.000 godina.
Pivo se tokom srednjeg bronzanog doba pravilo od ječma i dvorzne pšenice, ne zna se tačno kako je izgledalo, ali upućeni arheobotaničari tvrde da je pre ličilo na „bućkuriš“ nego nama danas poznat napitak. Bilo je često crno, puno zrnevlja i mnogo je penilo, zbog čega su se i koristile slamčice od trske u službi filtracije. Nešto slično danas se još uvek priprema u Africi. No, naši preci kao uostalom i dobar deo današnjih pivopija, ovaj napitak su koristili sa jednom namerom, da ih „udari u glavu“.
– Početkom osamdesetih počela su velika multidisciplinarna arheološka istraživanja kod Mošorina pomoću kojih smo konačno saznali šta su ljudi jeli i pili. Tako su pronađeni i materijalni ostaci da su ljudi konzumirali pivo. Nemamo naravno ostataka piva, ali imamo dokaze da su ljudi uzgajali pšenicu i ječam zarad pravljenja piva. Pronađena je velika količina ugljenisane dvozrne pšenice koja je isklijala do te mere da to nije bila slučajnost, nego se radilo sa namerom da se od toga napravi slad – izjavio je Aleksandar Medović, arheobotaničar Muzeja Vojvodine u Novom Sadu.
Mutan i kašast alkoholni napitak, nepoznate jačine, veoma brzo bi se ukiselio. Tako da je uvek pravljena količina dovoljna za dnevnu upotrebu, ako nisu organizovane velike proslave. Hemijskom analizom ostataka pivskog taloga u posudama pronađenim prilikom arheoloških iskopavanja, utvrđeno je da su praistorijski ljudi začinjavali pivo za raznim i neočekivanim sastojcima, kao što su divlja šargarepa ili sir. Popularna je bila i bunika, koja je davala gorčinu i pojačavala dejstvo pića. Ostaci bunike pronađeni su u arheobotaničkim uzorcima na Petrovaradinskoj tvrđavi i Novom Sadu.
– Verovatno ih je posle bolela glava. Bunika je otrovna biljka, koja je u prošlosti korišćena u medicinske svrhe i prilikom magijskih obreda, njeno dejstvo poznato je svim civilizacijama. U tome su prednjačila stara germanska plemena, pa se prepostavlja da je po bunici (nemački Bilsenkraut) pivo i dobilo ime. No, posle nemačkog zakona o čistoći piva iz 1516. godine bunika je zabranjena, a jedini pravi nastavljači ove praistorijske tradicije koji i dalje u pivo stavljaju sve i svašta ostali su Belgijanci – nastavlja naš sagovornik.
Hmelj koji danas najčešće vežemo za pojam piva postao je začin za ovo piće tek početkom srednjeg veka. Dokaz da su Bačvani ozbiljne pivopije pronađeno je i u mlađem gvozdenom dobu, kada su tu živeli Kelti od 300 godine p.n.e. do početka nove ere kada su ih oterali Rimljani. Iz tog perioda datira i prva pivara na ovim prostorima pronađena na arheološkom nalazištu tridesetak kilometara severno od Novog Sada.
U tom keltskom naselju pronađena je prostorija sa velikom količinom ugljenisanog ječma u drvenom sanduku, pored se nalazila peć i veći broj keramičkih posuda. U drugoj prostoriji napravljeni su silosi sa ječmom i prosom. Rekonstrukcijom stručnjaka eksperimentalne arheobotanike utvrđeno je da su upravo ovako izgledale pivare tog vremena.
Nakon toga su došli Rimljani, oterali Kelte i doneli vinogradarstvo i novi napitak – vino. Iako Bačka nikada nije pala u ruke ove imperije, navike ljudi u jelu i piću su se promenile, ali neke stvari do danas su ostale iste. Jedna od njih je i da su Bačvani mnogo ozbiljnije pivopije od Sremaca.
Dodaj komentar