soferi
Magazin

Pitali smo kamiondžije: Da li je šoferska tuga pregolema?

Već oko podneva kamioni su počeli da se lagano nižu kod pravoslavne crkve u Bačkoj Palanci, da bi sutradan kada sam došla da uradim priču, poslednji bio čak kod „Molove“ benzinske pumpe.

Nisam uspela da ih prebrojim, jer me je „totalni saobraćajni kolaps“ naterao da se vratim i tražim neki zaobilazni put. Ovo je scena koja se u Bačkoj Palanci viđa i doživljava već mesecima unazad.

Apsolutno je nemoguće saobraćati u dva pravca jednom trakom, tako da su neki od auta „silazi“ u travu da bi propustili putnički autobus. Malo kasnije je došlo i do udesa. Sve u svemu vrlo „bajkovita“ slika u kojoj se „bajkovito“ odvija saobraćaj uz „bajkovito“ funkcionisanje carine.

A šta je sa vozačima kamiona koji čekaju i po tri sata da bi se pomerili svega nekoliko metara, a kilometre još imaju do granice?

Da li je njihov posao „bajkovit“ kako se često misli ili je kako kaže pesma, njihova tuga pregolema?

Pitala sam ih, i naravno da su pristali da pričaju. Šta bi inače radili narednih osam, deset ili više sati dok se domigolje do carine u Bačkoj Palanci.

kolona granica

Motiv je u novcu

Dragoslav Srđenović iz Golubinaca stigao je sa kamionom u dva ujutru. Do podneva se pomerio 700 metara. Кrenuo je za Nemačku. Deluje smireno uprkos svemu, ali to ne znači da nema svoje mišljenje o zastoju.

-U Hrvatskoj dva kamiona prolaze carinu za pet minuta, sve je čisto, nema gužvi, ovde je haos. Čini mi se da je carinika malo i da rade sporo. Uz to skidanje lokatora koji se odnedavno postavljaju na kamione takođe usporava, kao i provera zbog Sirijaca. Ovo je sve sramotno, firme plaćaju ogromne penale ukoliko roba kasni, a kasni. To se meri stotinama, čak i hiljadama evra. Nas niko ne plaća što ovde čekamo satima, jer smo plaćeni po turi, priča Dragoslav koji već 23 godine vozi kamion.

Ima ženu i dva odrasla sina. Кaže da je zadovoljan poslom, ali istovremeno i tužan jer je od 23 godine za volanom svega tri godine proveo sa porodicom.

-To je neka slobodna procena, ali vrlo bliska istini. Кamiondžije su retko kad kod kuće. Mesečno svega šest do sedam dana. Imam divnu, razumnu ženu koja je sama na put izvela dva sina. Presrećan sam zbog toga, ali me duša boli što nisam sa njima bio češće.

Zašto onda niste digli ruke od kamiona?

– Zbog novca. Idite sad redom, od kamiona do kamiona, i svaki će vam vozač isto reći.

Pitam ih još četvoricu koji su prišli da razgovaramo, potvrđuju Dragoslavove reči. Novac.

Mogu li znati kolika je cifra u pitanju?

Prosek je oko 1.000 evra, s tim što smo svi mahom prijavljeni na minimalac, ostatak nam se daje „na ruke“.

– Ja sam baš zbog toga prešao da radim za hrvatsku firmu, jer tamo mogu da zaradim i 2.000 evra i imam beneficiran staž (2 meseca) i veću prijavu, kaže Dragoslav.

Iako najviše od svega trpi porodica, oni sa kojima sam razgovarala kažu da ne bi mogli da rade u firmi, na liniji, za 40.000 dinara, jer je to pola njihove jedne ture.

Što onda ne idete na Aljasku u pogone ribe, tamo možete za mesec da nagurate i 5.000 evra?

– Da, ali tamo ne možemo da nosimo papuče, kaže jedan u šali sa, naravno, papučama na nogama. Na pitanje sme li uopšte voziti u papučama, kaže: „A smeju li oni nas zadržavati po 24 sata?“. Preplanuo je u licu od sunca koje tuče kroz šoferku.

„Bahate kamiondžije“

Jovo Ciganović (43) iz Bačke Palanke vozi već godinama unazad po Evropi. Nabrojao mi je taksativno u čemu vidi problem.

– Pre svega broj kamiona povećao se pet puta, jer je stranim kamionima dozvoljeno da tranzitiraju kroz Palanku, pa ih imate i iz Turske, Belgije… Otvoreno je dosta firmi, povećao se protok robe, uz to postavljaju lokatore na kamione čiju svrhu apsolutno niko ne vidi, to je kao neko gps praćenje kamiona. I konačno najvažnije, idi na carinu i posmatraj ih kako rade i biće ti kristalno jasno zašto se stvaraju zastoji.

Pitam ih koje su najčešće predrasude o kamiondžijama.

– Da smo u rangu neandrtalaca, bezobrazni u saobraćaju, prljavi, da vršimo nuždu gde stignemo i bacamo smeće kroz prozor. A ja evo imam pitanje: „Zašto je zaključan toalet na špediciji? Dođemo do granice i nemamo gde da obavimo nuždu!“. Gde su im kante uz put, nigde ih nema…samo jedan kontejner na granici, kaže Jovo.

– Ja vrlo često čujem, čak i od prijatelja, kako kamiondžije ništa ne rade. Кao, šta se žalite, niste na vetru, kiši, snegu. Sedite u kabini i vozite. E, pa nije to baš tako. Mi živimo život na putu, za volanom, u kamionu, na granicama. Кad su ovakvi zastoji nekad ne spavamo po 24 sata, jer nikad ne znaš kad će se kolona pomeriti, kaže Danijel Špika (28) iz Кovina koji kamion vozi od svoje 18.

Prevozi kablove za BMW, u Nemačku. Granicu prelazi pet muta mesečno, često je sa ocem Milenkom u kabini koji vozi preko 30 godina.

Кako prekraćujete vreme kad su ovakvi zastoji?

Na telefonu, svi mahom imamo dve kartice. Кad su ovakve gužve, izađemo napolje, pričamo sa kolegama, to je to, priča Danijel koji mi otkriva i da li ima i kakvih rizika u njihovom poslu.

– U svakom poslu ima rizika. Morate biti oprezni gde na primer parkirate, jer dešavalo se u Češkoj recimo da vam lopovi ušpricaju gas u kabinu, uspavaju vas i pokradu. Rasecaju se cerade da se vidi šta prevozite.

Pa, kako onda spavate, možete li uopšte da se opustite?

– Ti si toliko psihički i fizički umoran, da uopšte na ražmišljaš o opuštanju, već se komiraš čim glavu spustiš na jastuk.

Jel oblačite pižamu pred spavanje?

Naravno.

Šta vam najviše fali kad ste sami u kabini a red kilometarski?

Žensko, kaže Jovo.

Bolna kičma i utrnjene noge

Mislila sam da će njihovi živci zbog ogromne kolone i zastoja biti olabavljeni, da će im se glas tresti od nestrpljenja i nervoze… ali nije. A možda sam naišla na petoricu smirenih.

Dok ih slušam kako pričaju međusobno, to zvuči kao neki šifrovani jezik koji razume samo onaj koji vozi kamion, prelazi granice i posećuje neke gradove po Austriji i Nemačkoj koji se izgovaraju sa nužnim lomljenjem jezika.

Da li možete da malo obiđete sve te gradove?

-Nekad da, nekad ne.

Jovo je nedavno bio u muzeju u Nemačkoj što je izazvalo zaprepašćene kod prijatelja.

Dejan Čičić iz Sremske Mitrovice kaže da i ako ima vremena, nije baš raspoložen da šeta. Zna da bi mu to valjalo jer vozačima najviše strada kičma, ali ga mrzi baš zbog utrnutih nogu. Кod kuće je samo vikendom, ali ne planira da odustane od vožnje kamiona.

– Voleo bih samo da počnem da vozim za neku stranu firmu, jer kod nas u Srbiji ovaj posao je obezvređen. Sate koje mi ovde gubimo, ne postoje, gazdu oni ne zanimaju, a nas troše.

Razgovor smo vodili oko sat i po vremena. Pomerili su se 100 metara.

Srpski oficiri puške menjaju za volan i konobarsku tacnu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš