Otvoreno pismo majke jednog od „zgubidana“ gradonačelniku Novog Sada

Gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević izvređao je učesnike protesta protiv usvajanja „Generalnog urbanističkog plana 2030“ nazvavši ih „putujućim cirkusom“.

– Na proteste nije izašao narod već grupa političkih aktivista, koja se seli kao putujući cirkus iz grada u grad, u zavisnosti gde je neka aktuelna politička tema. To su politički aktivisti koji su došli sa namerom da naprave haos – rekao je Vučević za RTV Pink.

On se na tome nije zaustavio, već je protestante nazvao i „zgubidanima“.

– Najvažnije je poslati sliku iz Novog Sada kako je bio neki haos, a niko neće reći da ih je došlo 70, da su došli iz Ne davimo Beograd, Jadra… Zgubidani valjda nemaju šta da rade, pa dolaze u naš grad da nam prave haos – rekao je nedavno gradonačelnik Novog Sada.

Na ovaj primitivizam prvog čoveka Novog Sada reagovala je majka jednog od učesnika protesta. Ona je biranim rečima odgovorila Vučeviću, postavivši mu i nekoliko pitanja koja zadiru u samu suštinu ljudskog postojanja i čovekovog integriteta.

Njeno otvoreno pismo prenosimo u celosti:

„PISMO MAJKE ZGUBIDANA , GRADONAČELNIKU NOVOG SADA

Dugo sam razmišljala kako da Vam se obratim… Uvek se onom, kome zvanicno pišem, obraćam sa poštovani, Vama, nažalost ne mogu, jer Vas ne poštujem. Žao mi je što ste gradonačelnik grada u kome živim, jer svojim vokabularom, ne zaslužujete da budete gradonačelnik grada koji je prestonica kulture.

Pišem Vam povodom protesta u Novom Sadu, organizovanih protiv usvajanja GUP-a. Sramotno je da svoje sugrađane koji su hteli da iznesu drugačije mišljenje nazivate zgubidanima. Da li Vi uopšte znate koga ste nazvali zgubidanima? Naravno da ne znate, jer ne možete da razumete ništa osim onog što je mišljenje stranke kojoj pripadate.

Nazivate zgubidanom, između ostalih i mog sina, koji je vrstan mlad čovek, otac, suprug, akademski građanin, koji je ostvaren u svojoj profesiji, vaspitan da kritički razmišlja o svemu, da ništa ne prihvata – zato što je neko tako rekao – da, ja sam ponosna, kao roditelj. Nazivate zgubidanima divne mlade ljude koji žele da ostanu u Novom Sadu, u Srbiji i da tu stvaraju porodicu, neke od tih mladih ljudi i lično poznajem – da li ih Vi poznajete?

Da li poznajete moju komšinicu aktivistkinju, samohranu majku, bez posla, da li znate koliko joj je teško?

Da li znate ko je čovek koga je privatno obezbeđenje hapsilo stavljajući mu koleno na vrat? Njih trojica na jednog…

Da li znate ko je mlada žena koju su takođe, hapsila trojica iz Vašeg obezbeđenja, za koje,Vi i predsednik kažete da je zvanično obezbeđenje? I mogla bih ovako i dalje, za svaku pojedinačnu osobu koja je bila na protestu…

Ne, Vas to ne zanima, ne zanima Vas ko su ti ljudi, šta su njihovi problemi, ne želite da ih saslušate jer ne misle isto kao Vi.

Da Vas pitam još nešto – ko Vam daje pravo da tako karakterišete ljude?

Pravi gradonačelnik, koji ima viziju i može da je obrazloži, ima argumente, primio bi i saslušao svoje sugrađane, ali ne i Vi.

Vi, čini se, živite imitaciju života, zatvoreni u vaspitanje stranke kojoj pripadate učaureni u slabost, jer ne umete da se suočite sa drugačijim mišljenjem…

Nažalost, ovakvu sliku pružate nama, Vašim sugrađanima. Znam da Vas ovo pismo ne dodiruje, jer Vi ste vlast i možda i ne razumete obične reči, već samo uvrede, ali želim da Vas pitam nešto – Da li ikada pomislite da će doći trenutak kada nećete biti vlast – da li imate trenutke iskrenosti kada ste sami sa sobom, o čemu razmišljate tada?

Da li ste svesni ko ste Vi zaista, kakav ste čovek?

I još jednom, zaista mi je žao što ste gradonačelnik grada u kome živim…

I da ne zaboravim, da Vas pitam zašto se Vaše lice tako izobliči kada pričate o demonstrantima i Zgubidanima?

Ponosna mama jednog od Zgubidana,

Ponosna komšinica jedne od Zgubidanki

Ponosna sugrađanka ostalih , podjednako bitnih Zgubidana.“