Odjeknula je izborna tišina, utihnula je i stranačka mašina, a svima su nam darovana dva dana da još jednom razmislimo kome ćemo glas i poverenje pokloniti. „Da li glasati“, gotovo da je postalo nepristojno izgovoriti u društvu.
Prijatelj reče, patriotizam i konkretni aktivizam 3. aprila predstavlja pronalazak jedne osobe iz bliskog kruga ljudi koji nema nameru da izađe na glasanje, koji se pravi nezainteresovan za svoj i društveni život, te ga povesti na izborno mesto da slobodno izabere između režimskih i opozicionih opcija.
Utisak je da ljudi konačno shvataju neophodnost izlaska na glasanje iako u prvoj polovini izbornog dana podaci o izlaznosti nisu pokazali neka značajnija odstupanja od prethodnih izbornih ciklusa. Čak ni u poređenju sa 2020. godinom, kada je dobar deo opozicije bojkotovao čitav proces.
Dupli spiskovi, naprednjačko dežuranje po automobilima i lupanje recki ko jeste, a ko još nije izašao na „sigurno“ glasanje, samo je deo našeg nadaleko čuvenog izbornog fer pleja.
Umesto čekića, motki i bagera, naprednjaci su ovoga puta zadužili pesnice. Pavle Grbović, lider Pokreta slobodnih građana, prvi je na svojoj glavi osetio šta u praksi znači mir i stabilnost iz kampanje SNS-a.
Izbori su, kažu, praznik demokratije. U Srbiji praznik gotovo po automatizmu znači i veselje, a kakvo je to veselje ukoliko ne dođe do neke spontane tuče među zvanicama. Ukoliko te nakon slavlja najmanje tri dana nije sramota, bolje da nisi ni kretao. Naravno, ukoliko reči sramota i stid postoje u tvom rečniku.
Organizacija je savršeno funkcionisala i ovoga puta. Isplivali su video snimci duplih spiskova, kupovine glasova, diskretna uputstva za koga se glasa, svedočenja o kolektivnom prevozu Roma školskim autobusima na glasačka mesta. Sve one predivne neregularnosti koje gledamo već čitavu deceniju.
Sada čekamo preliminarne rezultate, a ne mogu dočekati da vidim promenu na licu Aleksandra Vučića kada ponosan bude čitao prve nezvanične rezultate. Da li će ponovo to uraditi pre RIK-a?
Od samodovoljne osobe i predsednika samo njihovoj, naprednjačkoj deci, u poslednjih šest meseci mora mu se odati priznanje da se iz petnih žila potrudio da ostavi utisak mirne, staložene, iskrene i nežne duše. Sada, kada su glasački listići konačno našli svoju destinaciju u glasačkoj kutiji, Vučić ponovo može da odahne i skine masku dobričine kojom osvaja gospođe i starije dame putem TV ekrana.
U trenutku kada tekst nastaje glasanje je i dalje u toku i niko, ili gotovo niko, ne zna kakvi će biti konačni rezultati. Možda i dogodi se čudo, pa Srbija sačeka novog predsednika nakon drugog kruga glasanja. Možda Vesić već večeras bude samo ružna prošlost Beograda, a Šapiću mesto gradonačelnika ostane nedosanjani san. Još samo par sati i lažna tišina će nestati, vratiće se dobro poznata politička i društvena šizofrenija, a glavni stručnjak će objaviti procente i podatke koji kriju mistični naziv naše dijagnoze.
Tuče na biračkim mestima, brutalni napadi na aktiviste i opozicione lidere na najbolniji i najprimitivniji način predstavljaju našu političku nekulturu i veliku sramotu. Batinaši kao po pravilu imaju zaštitu, policija uvek nekim čudom bude sprečena da reaguje u takvim situacijama, a građani se sve češće sami spontano organizuju kako bi se odbranili od dobro organizovanih grupa. Setimo se reakcije protestanata u Novom Sadu tokom blokada saobraćajnica i legendarne bežanije opasnih momaka po gradskim haustorima.
Važno je da se tišina poštovala, a kad se bije i ne mora mnogo da se priča.
Dodaj komentar