Dan nakon ustoličenja novog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija ne stišavaju se intenzivne tenzije, dok su se nabujale emocije sa obe strane samo još više rasplamsale tragične istorijske nesporazume između Srba i Crnogoraca, koji su u očiglednom paranoičnom strahu od toga da im je ponovo državnost ugrožena i zemlja okupirana.
Nakon jučerašnjih potresnih scena barikada, tuče policije i demonstranata, suzavaca, hapšenja nikome ko u sebi gaji hrišćanske vrednosti nije bilo toplo oko srca dok gleda sve ono što se dešavalo u blizini Cetinjskog manastira.
Uoči vrlo važnog dana za vernike SPC-a, stigla je vest o zapleni tone i po kokaina u Crnoj Gori. Glasno se čuje kako iza ove tranše stoje ljudi bliski DPS-u i Milu Đukanoviću, te da je razlog jučerašnjih nemira, zapravo, pokušaj državnog udara kako bi mafijaške strukture povratili političku zaštitu u Crnoj Gori. Gde ima dima, ima i vatre, ali očigledno da stvari nisu baš toliko pojednostavljene.
Svima je jasno da šverc ovolike količine kokaina nije incident, već razrađena priča koja je decenijama funkcionisala bez ikakvih problema. Vlast je uz pomoć stranih struktura, najverovatnije američke agencije DEA, sprovela akciju koja je dovela do ove rekordne zaplene. Neko to mora da plati, jer ako su se Škaljarci i Kavčani poubijali zbog 200 kilograma belog, šta se da očekivati za gubitak tone i po.
Uhapšen je Đukanovićev savetnik za bezbednost Veselin Veljović na lični zahtev premijera Zdravka Krivokapića, čiji pomirljivi ton očigledno ne dopire do dve suprotstavljene strane – DPS i Demokratskog fronta. On je uhapšen zbog napada na policiju, na državu reče Krivokapić, a kada je Veljović dovoljno ‘zapalio’ demonstrante, odlučio je u kafiću uz kaficu i opušteni razgovor da iskazuje svoje oštro protivljenje ustoličenju Joanikija. Neko je mogao glavu da izgubi, dok je Veljović spokojno odmarao od napornih protesta. To su vam naši balkanski političari. Poseju mržnju, uzmaknu se i uz viski ili kaficu gledaju bratoubilačke sukobe.
Elem, izgleda da su mnogi zaboravili, Srbi i Crnogorci su dva brata iz iste kuće, posvađana oko prava na nasledstvo i nepriznavanja ličnosti onog drugog, njegovih nacionalnih osećanja i emocija.
Umesto svečanosti, dobili smo cirkus.
Obe strane ovog bratskog konflikta poražene su i osramoćene. Kako drugačije, ali pošteno, protumačiti onaj dolazak helikopterom uz pratnju Protiv terorističke jedinice (PTJ) patrijarha srpskog Irineja i vladike, a sada aktuelnog mitropolita Joanikija, dok na prilazima manastiru gore automobilske gume, a neki nedužan narod guta suzavac u stanovima jer iz istih nije smeo da izlazi. Bruka, sramota, tuga i zatucanost. Dijalog je apsolutno neophodan.
Ustoličenje je sprovedeno, uz odobravanje većine građana Crne Gore i uz agresivno i oštro protivljenje onog dela građana ove države koji se osećaju da im Srbi, kako kažu, ponovo otimaju državnost, identitet i šire svoju, takozvanu, velikosrpsku ideologiju.
Medijsko izveštavanje, priča je za sebe. Mediji koji sebe predstavljaju nezavisnim, u različitim uključenjima protestanta i ljude koji su nasrtali na policiju nazivali su „građanima“, da bi nakon kamenovanja, pljuvanja i fizičkog uznemiravanja novinarke N1 termin zamenili, a taj isti okupljeni narod nazivali „demonstrantima“ i „protestantima“.
Mi Srbi, ne bismo bili to što jesmo kada se ne bi crnohumorno posprdavali sa samima sobom. Tako se u jednoj kafani isto veče mogao čuti duhoviti komentar na cetinjska dešavanja. Nešto nalik na legendarni, naravno, crnohumorni sitkom „Složna braća“.
Dok su ljudi uz piće i gusti dim duvana komentarisali aktuelna zbivanja, vesti i potresne i nadrealne scene sletanja iz vazduha crkvenih velikodostojnika helikopterom u pratnji PTJ i pancirsku ćebad, konobarica je, onako u prolazu, menjajući pune pepeljare, izbacila foru zbog koje su okupljene meraklije popadale pod sto.
– Pa kako drugačije, kad su Srbi nebeski narod – odalamila je ’na prvu’ simpatična ugostiteljka.
– Piće za gospođu! – uzviknuše svi u glas.
I tako, prošao je i taj dan uz strepnje, sramotu, prisilu, sukobe i neizbežnu zajebanciju na kraju dana. Šta će nebeski narod učiniti da dođe do konačnog pomirenja, razumevanja i boljih odnosa sa svojom pobunjenom braćom videćemo u danima koji su pred nama.
Problematično je što su u Srbiji na vlasti iste one garniture koje su zapaljivim šovinističkim izjavama već provele ovaj narod kroz krvave bratoubilačke sukobe. Ono što stvara bojazan kod pomirljivog dela stanovništva je kako će ta „gospoda“ svoju moć i pređašnje iskustvo iskoristiti u ovom istorijskom trenutku.
Hoće li umeti da nađu zajednički jezik sa neistomišljenicima ili će se benzin dosuti na raspaljene barikade?
Isto pitanje važi, pre svega, u unutrašnjoj politici Crne Gore koja ima jednu komparativnu prednost. Milo je, nadamo se, na zalasku političke karijere, a pojavila su se neka nova lica. Tu su Zdravko Krivokapić, Dritan Abazović i Marko Milačić, a Andrija Mandić, Milan Knežević i Nebojša Medojević moraju iznaći dovoljno mudrosti da svoj ego ostave po strani i deluju u pravcu pomirenja, a ne svojom oštrom retorikom da padaju na provokacije poražene strane i drže narod u stalnoj napetosti.
Neko novo lice bi morao pronaći i ovaj deo Crnogoraca koji se sada plaši da im je država oteta. Paranoični strahovi i huškačke poruke nisu potrebne nikome, ponajmanje jednom malom narodu koji se mora izvući iz kandži kriminalnih klanova, švercera i surovih ubica. Istu muku muči i njihov bratski srpski narod, tako da se možda baš u kafani „Složna braća“, negde na tromeđi Nikšića, Herceg Novog i Cetinja, može pronaći kompromis zarad mirne budućnosti generacija koje tek dolaze.
Za održavanje prijatnog ambijenta u naelektrisanoj atmosferi, uz obaveznu domaću lozu, imamo pravu osobu, u liku duhovite konobarice. Piće za braću!
Vučić: Crnogorci su naša braća, nemamo nikog bližeg, dođite u Srbiju
Dodaj komentar