Miša Anđelković, rođen 1990. godine u Pirotu, završio master studije Istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, sa prosečnom ocenom 10,00.
Pored toga položio je i stručni ispit za Kustosa te stekao pravo i na to stručno zvanje. Momak koji je zaljubljenik u istoriju, i to pre svega Savremenu, do danas je pomagao roditeljima na njihovom imanju, čuvajući ovce.
Umesto da je zaposlen na nekom Institutu, muzeju ili drugom stručnom radnom mesto, on je dugo vremena bio pastir a mediji su prethodnih dana o tome mnogo pisali.
Možda slučaj ne bi bio tako čudan da kod nas ima bezbroj master istoričara sa prosečnom ocenom 10, 00 nego su to retki.
Sada se postavlja pitanje, šta to još nedostaje, mladom master istoričaru, ili kako su ga mediji prozvali „master – pastiru“ (što je sasvim pogrešan naziv, omalovažavajući njegovu istinsku titulu master istoričara)?
Zašto on nije odmah pozvan u neku javnu ustanovu?
Mladi istoričar, koji iza sebe ima mnogo pročitane stručne literature, pored toga interesuje se i za druge naučne i kulturne oblasti, čitajući i drugi žanr, zaljubljenik u sport i stripove, prema svemu sudeći za neke nije bio podoban da ostvari svoj san, a to je da bude ono za šta je čista desetka, piše Serbian times.
Dakle, uložio je vreme, novac i sebe, da bi ostao na farmi, bez perspektive u svojoj struci. On je borac, želi dalje da se usavršava te da završi i doktorske.
Prateći čitav slučaj pitala sam se da li će ga neko primjetiti i nadala se da će ubrzo na njegovu adresu stići pismo od neke javne institucije sa ugovorom za zaposlenje.
Na moju veliku radost i zahvaljujući direktoru Muzeja žrtava genocida iz Beograda to se zapravo desilo brže nego što smo se nadali.
Kako je objavljeno na Facebook stranici ove naučne institucije, Miša je primljen u njihov tim i zahvaljujući snazi medija i društvenih mreža dobio je priliku da pokaže svoje znanje i radi u struci.
Miša Anđelković, nije jedini slučaj koji ima diplomu, a da nije zaposlen u struci.
Ali njegov primer nam je za kratko vrijeme pokazao da zajedno možemo mnogo i da ipak postoje ljudi i institucije koje obraćaju pažnju i koje cene znanje.
Hvala Muzeju žrtava genocida na ovom lepom primeru i brzoj reakciji.
Na žalost, dokle god nam na odgovornim pozicijama u nekim drugim institucijama budu postavljeni podobni, a ne sposobni ljudi, ne možemo da očekujemo neku bolju i lepšu budućnost.
Treba istaći da bi se mnoge države, pre svega mislim na zapadne, otimale kada bi imale ovaj potencijal pored sebe.
Razlika između nas i njih je ta što oni svoje đake i studente „guraju“ napred, dok mi naše „bacamo“ na dno. Onda se pitaju zašto nam mladi odlaze.
Prosto jer ih ne poštujete kao ljude. Ne date im priliku da se pokažu. Tražite od njih da se školuju, a onda im ne date mogućnost da rade to za šta su se školovali.
Tražite od njih da rade na razvoju države, a ne date im mogućnost da svojim znanjem pomognu i na tom polju.
Tražite od njih da budu ljudi, a vi se ponašate prema njima kao zveri. Tražite od njih da stvaraju porodicu, a ne date im mogućnost stalnog zaposlenja.
Da zaključimo, nije sramota biti pastir među ovcama, nego biti vuk što prvo pojede pastira, pa tek onda ovce.
Dodaj komentar