Oktobar je po mnogo čemu simboličan mesec u istoriji našeg naroda. Jedno od najmračnih poglavlja, ipak, vezuje se za nemačku okupaciju Jugoslavije i stravične zločine koje su činili u ime svog vođe Adolfa Hitlera.
Navršava se 80 godina od kukavičkih ubistava kragujevačkih đaka u Šumaricama. Ni danas nije precizno utvrđeno koliko je tačno civila likvidirano u samo par dana i dok neki istoričari drže do 2.796 nevine žrtve, tragični bilans po mnogima ide i preko 3.000 pobijenih.
Povod za ovo zverstvo bila je odmazda za 10 ubijenih i 26 ranjenih nemačkih vojnika na potezu između Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Naređenje je glasilo – 100 civila za jednog vojnika Rajha, 50 za ranjenog.
Nemačke trupe otimale su đake iz školskih klupa, nasumično sa ulice birali svoje žrtve sve dok nisu ispunili neku samo njima znanu kvotu smrti.
Mnoga svedočenja o ovim zverstvima odolevaju zaboravu kroz zapisane oproštajne poruke. Još bolnije je kada shvatimo da su autori umnogome bila deca. Rastajali su se i roditelji od dece.
– Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zauvek, vaš tata Laza – glasi jedna od mnogih poruka koje čuva Muzej u Kragujevcu.
Jedan oproštaj pripada i Radoslavu Simiću.
– Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene – napisao je ubijeni čovek, verovatno svojoj ćerkici.
Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, kratko je napisao: “Lebac sutra nemojte poslati.”
Teško da ima upečatljivije uspomene na crne kragujevačke dane od đačke knjižice koja je umesto ocena za znanje školskih učitelja morala da bude hartija gde će se jedan dečak zauvek oprostiti od mame i tate.
– Na ovom mestu upisaće se eventualne promene – iskucano je u knjižici dečaka sa slike. Ko bi pomislio da će ta promena biti smrt.
Znajući da će uz bat vojničkih čizama biti odvučen na streljanje, srpski đak je običnom olovkom jedino stigao da napiše “Dragi tata, mama, poslednji put”.
– Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža – Božidar Milinković, majstor, na poleđini radničke knjižice
– Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je – Lazar Petrović, radnik, na poleđini stare dopisnice
– Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi”– Nikola Simić, inženjer streljan zajedno sa sinom Aleksandrom, gimnazijalcom od 18 godina koji je pored dopisao: “Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu”
– Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi – gimnazijalac Pavle Ivanović koji nije znao da je i njegov otac uhapšen.
Nikada ne smemo zaboraviti ove mučenike kojima je, ni krivima ni dužnima, oduzeto pravo na život, detinjstvo i budućnost. Slava im.
Dodaj komentar