Ja samo prenosim. I čudim se. Zanima me šta bi se dogodilo da je neko, bilo ko, napisao „meni se boja ovog mesa ne dopada!“. Da li bi mama zbog tog komentara (a koji bi mogao biti i šale radi) bacila teletinu ili bi je možda nosila dalje, u komšiluk, na proveru.
Da se ne razume u meso, mogu da shvatim, ali da njegov kvalitet utvrđuje putem fejsbuka i komentara mama jedne grupe, jok.
Nekoliko dana pre toga, takođe u okviru jedne fejsbuk grupe gde dotična S. daj Bože pedijatar, postavlja dijagnoze i preporučuje terapiju, jedna mama je okačila fotografiju detetovog prljavog uva i pitala „Šta mu je ovo?“. Dodala je da štapiće ne koristi od rođenja mališana, već 11 meseci, da misli da je to ušna mast i pita šta da radi, jer je očajna.
Dotična S. daj Bože pedijatar, savetovala je odlazak kod doktora (zamislite) da se utvrdi o čemu je reč. I da se štapići ne koriste i u buduće.
U okviru iste grupe videla sam i fotografiju rendgenskog snimka pluća deteta, gde mama pita za mišljenje. Snimak je prislonila na prozorsko staklo. Iza, u dvorištu, kroz detetova pluća se vide breze i ptice i veš na štriku. Sutra vode dete kod pulmologa, ali dok ne odu, ova mama bi volela da joj dotična S. kaže da li vidi nešto na levom plućnom krilu.
Ipak idite kod pulmologa, ne očitavam i ne tumačim rendgen snimke. Tako joj je odgovorila.
Ređaju se u okviru grupe (u koju me je neko ubacio) fotografije dečijih zaujedenih guza sa kakom u pelenama, da bi se protumačilo da li je stolica u redu. Zatim, tu je i fotografija detetove osute ruke. Sitne crvene flekice. Mama pita dotičnu S. da li je moguće da je to šuga, tako im je rekao pedijatar. S. odgovara: “Ako je on tako rekao, onda je tako. Vodite više računa o higijeni deteta“.
Šta hoću da kažem?
Jedno je razmenjivati iskustva o dojenju i recepte za zdrav obrok bebe, sasvim drugo tražiti postavljanje dijagnoze detetu, pa i mesu, na fejsbuku, na osnovu fotografije i šturih informacija.
Jedno je podeliti odličan recept za čorbu od muskantne tikve, sasvim drugo je podeliti snimak pluća svog mališana.
Jedno je verovati pedijatru, sasvim drugo verovati virtuelnim samozvanim stručnjacima, laicima, još gore mamama koje tvrde da su njihova deca „isto to prošla i preležala”.
Jedno je čitati stručnu, proverenu literaturu i članke, sasvim je drugo čitati savete majki koje ko od šale plasiraju svoja mišljenja, neretko preuzimajući ulogu kakvih vrhunskih pedijatara.
Mogu da razumem zbunjenost i preplašenost novopečenih mama do jedne mere. Ali, da li je lečenje deteta putem fejsbuka i zatvorenih grupa zaista ono čemu verujete? Da li ćete zaista svoje dete lečiti na osnovu dobijenih saveta? Da li ćete ga mazati alkoholom, dati mu paracetamol i ostaviti sa guščjom masti na grudima samo zato što vam je neka Marija iz Čačka rekla da je to dobro i da je to pomoglo njenom detetu. Pri tom Marija ne zna pravo stanje vaše bebe, jer osim što je ne može pregledati putem fejsbuka, vrlo je moguće i da je knjigovođa.
I kako uspevate da opišete kašalj, njegov zvuk, i propratne simptome?
I šta je to što vam bubnji u grudima i glavi, što vas tera da virtuelnu publiku pitate za stanje vaše bebe?
Da li ste zaista spremni da dete lečite on line, kao kad ste onomad svoje ljubavne jade zaceljivali takođe u virtuelnim savetovalištima i kod onog numerologa?
Čini mi se da ljudi, više nego ikada, traže odgovore na pogrešnim mestima, olako dajući poverenje svakome ko ima šta da kaže o određenoj problemetici.
Kada smo dobili Srnu, odmah sam našla pedijatra kome mogu da verujem. Da verujem. Nisam želela da sate i sate provodim guglajući o dijagnozama i „sumnjivim“ zapaženim stvarima po internetu i fejsbuk grupama. Da odlazim na forume gde o jednoj istoj stvari svaka mama ima različito mišljenje i iskustvo (što je negde i logično jer se deca razlikuju).
I konačno i najvažnije, nisam želela da se na ovaj način bavim zdravljem, rastom i razvojem svog deteta. Mogu pokupiti neki dobar recept (zaista ih ima mnogo), ideju za neku dobru igračku, slikovnicu, mesto za igru, preporuku za prve cipelice, ali ne mogu pitati zašto kašlje, ako kašlje. To nije pitanje za mame na fejsbuku. Trebalo bi da postoji granica koja se ne prelazi, da prelazak ne bi doneo nesagledive posledice.
Milion puta su me u trudnoći oblivali talasi panike i znoja kada bih negde slučajno pročitala zastrašujuća iskustva trudnica. Svaka je bolje od samog ginekologa znala zašto je prokrvarila, zašto je pobacila, zašto se prevremeno porodila. Davale su svoje savete, gotovo napadački ubeđivale gde se greši, šta se sme, šta ne sme, pretpostavljale, prognozirale kao da smo sve žene nastanjene u jednom istom telu.
Da se razumemo i među pedijatrima ima oprečnih i podeljenih mišljenja, od onih koji bebama prepisuju efedrin kapi sa kortikosteroidima do onih koji padaju u nesvest kad čuju za tako nešto. Majke sve to zbunjuje i često ne znaju koga da slušaju. I to možda može biti jedan od razloga zašto se obraćaju virtuelnim hordama, članovima fb klouzd grup.
Mada, na osnovu svega onoga što sam videla poslednjih meseci, pre bih rekla da je na snazi nešto drugo.
Jer ko pri zdravoj pameti ljude na fejsbuku pita: „Dete mi četvrti dan ima temperaturu 38.5, da li da ga vodim kod pedijatra?!
Ne želim da znam šta je ova mama nakon dobijenih saveta uradila.
Želim da verujem da to dete nije na svojoj koži osetilo posledice njene odluke.
Isključenje.
Dodaj komentar