tenk marakana
Beograd Magazin

O bebi nađenoj u kontejneru i tenku koji se našao pred Marakanom

Dogodilo se to u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu.

U istom danu.

U istom gradu.

U plastičnoj kesi bačenoj u kontejner blizu groblja u beogradskom naselju Žarkovo pronađena je tek rođena beba.

U smotuljku je bila i ‘posteljica’, deo mekoće i topline majčine utrobe.

Ovako ogoljena najcrnja hronika prevazilazi sve spoznaje o strahotama sadašnjeg sveta ogrezlog u odsustvo svega ljudskog, bukvalno svega.

Jer, ni životinje, bar većina njih, ne ostavljaju tek tako svoje mladunce.

‘Ali’, ajde navali!, i pišem…’ali postoje razlozi kada je i to moguće i dešava se’, da.

Na trenutak mi je misao pretekla jedna od bezbroj istinitih priča iz romana ‘Rat nema žensko lice’, u kojem autorka (novinarka, književnica i nobelovka) Svetlana Aleksejevič  beleži potresno svedočenje učesnice Drugog svetskog rata.

Naime, mlada majka, dok sa njih tridesetoro izbeglih pred nacistima već satima nepomično stoji potopljeno u močvaru, u rukama drži bebu od nekoliko meseci. Beba je gladna. Beba se meškolji u naručju. Beba počinje tiho da plače. Tenkovima koje grupa već čuje prethodi bat vojničkih čizama. Majka mora da nahrani dete da bi preživelo, mnogo žena i dece i drugova mora da ostane nečujno da bi preživeli. Močvara miluje dojku. Pokreti majke rukom preko bebinih usta, čela, celog lica. Majka čvrsto drži bebu.

Ali… pod vodom.

Nije citat, al’ nije ni merilo ljudske veličine u sopstvenoj tragediji. Prosto, isuviše je mučno misliti o svim okolnostima koje prate Veliki rat iz ugla zapaučenog duže od sedam decenija, kao što je isuviše mučno misliti o majci i majčinskim razlozima da deo sebe uredno spakuje u plastičnu kesu i odloži je uredno na za to predviđeno mesto – u kontejner.

I baš mesto i vreme ovog epskog sumraka razuma nastavilo se u sledećoj, istodnevnoj vesti iz sporta.

‘Na ovom smrtima i krvlju zadojenom Balkanu desio se još jedan civilizacijski iskorak u… ‘, pa nazovimo to beznadežnošću, recimo, tako bih ja da me neko pita.

Jer, a kako se, majketi, zove to što pred najvećim nacionalnim stadionom, popularnom Zvezdinom Marakanom, traži tenk?! Simbol mržnje i stradanja kao podrška sportskom klubu?! Pa još tenk iz Vukovara? Pa još tenk iz rata koji nam je svima, i njimakogodbili i namakogoddasmo, razbio živote u paramparčad? Pa još repariran? Za nove ratove?! Je l’ to, bre, ljudi, vama normalno?! Ono kao prihvatljivo, šala, pošalica, bra’o, Delije, lova, ono kao uspomena iz Hrvatske, Arkan, ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine, a?

Sudbina je naroda koji se guši u sopstvenoj nemoći, neznanju, strahovima, crnim hronikama i vremenskim neprilikama k’o u septičkoj jami da – nestane.  Eto tako lepo, samo jedno jutro nestane. Ne tvrdim ja, nego istorija civilizacije, jasno.

I bez hepienda u kojem je u kontejneru pronađena beba ipak živa i zdrava, da kucnem u drvo, dovoljno je jezivo da se uopšte našla tu.

Isto kao i tenk.

I jednu i drugu odluku o mestu i vremenu tragično ukrštenom u jednom prosečnom danu na Balkanu pratilo je ‘a šta ako, a šta kad, a šta da…?’.

Zato je jedan život u miru započeo na đubrištu.

Zato je jedan tenk, makar i ne bio zaražen vukovarskom krvlju, samo i jedino pohvala ratu koji je, uzgred budi rečeno, svojevremeno nezvanično počeo na jednom stadionu.

Isuviše slučajno ili smo već svi deo crne hronike, samo nam to u dnevniku još nisu saopštili?

Srbija k’o hotel Promaja – nevidljiva, a ubija

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Maj Brit

Maj Brit

Radoznala. Glasna. Nikad u gomili. Nenaoružana. Slobodna. Nastrano na strani slabijih.
Žena, mama, novinarka, levičarka, aktivistkinja, feministkinja, opsesivno kompulzivna i opasno sigurna u to sve.

1 Comment

Klikni da komentarišeš