Auto-put ‘Miloš Veliki’ je nov, samim tim i lep i značajan, tvrdi većina ili bar potvrdno klimaju glavom oni koje je aktuelna vlast umrežila u svoj sistem obmana i predizborne kampanje.
Spektakularno otvaranje, vožnja otvorenim autobusima koji zastajkuju na svakoj pišaonici, obraćanja predsednika države, ahaha, koji pije pet, šest različitih vina kao vrsni somelier ujedno povećavajući plate medicinskom osoblju, objašnjavajući kako se on, eto jadan, ne razume ni u šta, ali o svemu odlučuje, ponižavajući ministarku pitanjem kad je stigla da se presvučei najbliže saradnike humorom lošim i za petparačke komade, sve je to narodski rečeno – presipanje iz šupljeg u prazno.
Kako ja da ozbiljno shvatim sva ta obećanja i milijarde ulaganja u srpske puteve, a putevi su važni i uglavnom se i danas nalaze na trasama rimskih, doduše ne koridora, nego važnih trgovačkih trasa, dakle, kako da stignem od Kraljeva do Bajine Bašte, recimo, za sve te naše, a ne njegove novce kako obično predsednik voli da prisvaja i tuđe džepove i tuđe zasluge?
Ovako je bilo, najstvarnije.
Dođu mi prijatelji, bračni par iz Nemačke, ona moja životna i doživotna sestra po duši, suprug muž totalno kul Nemac, kaže moje mladunče, uživamo par dana kod mene i oni nastave do kampa na Tari uz dogovor da se narednih dana sretnemo na pola puta i obiđemo neka mesta na kojima nismo bili nikada, a to je veliki propust, da.
I organizujemo datum kada treba da dođem do Bajine Bašte iz Kraljeva.
Autobuska stanica, na šalteru radi komšija.
– Kako da dođem do…, najbrže i najjednostavnije, vidi, molim te, što ranije ujutru, baš mi je važno, znaš?
– Mmm, teško, nema nijednog autobusa da ide direktno. Nego, najbolje da odeš do Čačka prvo, pa da odatle ideš u BB, ali ne znam kad su ti polasci, evo ti broj telefona njihove stanice, pa se raspitaj, a možeš i da zoveš stanicu u Nišu, evo ti broj, oni imaju neki prevoz do Sarajeva, pa možda i da probaš to, ali ide samo neparnim danima… Eto, komšinice, to ti je to.
– Prelepost jedna velika, mmhhh… Hvala, komšija, živeo auto-put! Smejem se, pa šta ću?
Iza mene muk.
Produžim do železničke, polazak za Užice pre svitanja, povratak kasno uveče, taj jedan jedini, a za BB kako se snađem.
Vraćam se kući kroz park, sednem u neku divnu hladovinu i pozovem prijateljicu. Strateški pristupim problemu tvrdnjom da nije neizvodivo, ali nije ni lako, a možda ni moguće u praksi, jer se praksa i teorija u Srbiji graniče sa neslućenim razmerama kašnjenja, samozapaljenja autobusa, bahatosti u vožnji i svemu ostalom, sjebanim putevima, nenormalnim vozačima i zastojima apokaliptičnih razmera.
Živeo auto-put!, umalo da glasno izgovorim ženi koja se smeje i polako skreće s uma od količine informacija i gluposti koje joj nabrajam u logici prevoza i saobraćajnica u državi koju uzduž i popreko pređeš od svitanja do sumraka, ženi koja je živela na tri kontinenta, govori četiri jezika, upravo je prešla autom dve hiljade i kusur kilometara i kampuje na Tari?
Sve u svemu, poražavajuća je činjenica da se divimo! malo boljoj saobraćajnici koju je razvijeni zapad prevazišao pre tri, četiri decenije, a Nemačka je u deficitu, a Srbija u suficitu, kaže predsednik, i kažem prijateljici koliko smo ludi i sve ne verujem šta izgovaram, a samo citiram tu osobu koja se razume u šah, uzgoj soje, vojnu tehniku, poznaje kriminalce i štiti ih, podsmeva se sopstvenom narodu kao što se taj isti zapad s podmehom ponekad osvrne na tog pajaca koji ne spava ili spava po podovima briselskih hodnika i ne jede šnicle, samo mamine lignje u šerpici, ah, povraćaću, gleda devet tv ekrana istovremeno, jedno priča, drugo misli, treća sreća laže, jeziv patetičar, opasan diktator i…
– M., pa kako ćeš uopšte da dođeš do Bajine Bašte, pobogu, kako nema direktnog prevoza? Uh, polako, govori sama sebi meni u slušalicu.
– Imamo autobahn, frau, ‘Miloš Veliki’ mu ime, ima da se snađem i da se jednom sjurim niz taj put u jednom pravcu, e zato ću da živim i da dođem do Bajine Bašte, u inat i da vežbam za bekstvo, dušmani sve u leđa da mi gledaju!
Frau vrišti od smeha, a znamo obe da već sledećeg trenutka kreće gušenje od suza.
Zemlja bez puteva za ljude.
Mala zemlja s najviše puteva za nigde.
I onih da se više nikad ne vratim.
Al’ ja ipak idem vozom, sad, za neki dan, pa šta bude… Majstorka improvizacije sam postala slučajno, mami je na ovoj geografskoj širini i dužini pukao vodenjak, pa sam nekako postala i ostala tu i kad su svi otišli.
Što bi narod rekao, Srbija k’o hotel Promaja.
Nevidljiva, a ubija.
Dodaj komentar