Ne sećam se šta je Marijana obukla prvi put kad smo se srele, obe na novinarskom zadatku, ali sećam se da je na mene ostavila utisak možda najsmelije obučene koleginice. Ponosno je svaki dan koračala u platformama, uglavnom je bila u nekim ljubičastim tonovima, sa upadljivim, šarenim nakitom. Kosa izrazito plava, na glavi neretko šešir.
Danas smo se, nakon nekoliko godina, Marijana i ja ponovo sastale, samo što je ona svoju novinarsku olovku zamenila onom za crtanje.
Dok sam se oblačila za “teren” pomislila sam “koliko bi samo ovaj moj izbor bledog džinsa i bež džempera Marijani bio dosadan”.
– Ja bih svakoj osobi dodala nešto pink ili nešto ljubičasto, neku veliku ogrlicu, neku neobičnu torbu i cipele. Nekada je taj nagon za izražajem i kreativnošću toliko jak da opterećuje, kaže uz osmeh novo lice na novosadskoj dizajnerskoj sceni, dok mi u svojoj kreativnoj radionici pokazuje kako se priprema za predstojeću Beogradsku nedelju mode.
Još kao učenica Jovine gimnazije odevanjem je, priča mi, pokazivala svoje stanje svesti, razmišljanja i osećanja, a svako otvaranje ormara bilo je komuniciranje sa samom sobom.
– U tom srednjoškolskom periodu bavila sam se i fotografijom. To je takođe bio jedan od načina mog umetničkog izražavanja, hobi, a iako sam pohađala prirodno-matematički smer i volela matematiku, kroz spoznaju umetnosti dogodio se “transfer”. Odevanje je postala moja platforma za kreativno istraživanje.
Novac je umela da uloži u second hand komade, neku šarenu majicu na bretele ili kariranu košulju koje je takođe posmatrala kao mala umetnička dela – onda kada su obilasci prodavnica sa polovnom odećom “delovali smešno”.
Za njene modne izbore okolina često nije pokazivala sluh.
– Porodica i ljudi iz okruženja su primetili da je meni odevanje postalo platforma za izražavanje. To im je bilo čudno i neprihvatljivo, nekima čak i smešno, a ja sam se u tim godinama osećala sam da me niko ne razume, seća se uz osmeh.
U traganju za adekvatnim načinom izražavanja na njenom putu našli su se i sviranje, pisanje pesama pa i novinarstvo. Nakon završenih studija Medijske produkcije na FMK-u Singidunum dogodio se rad u medijima, gde smo se i srele (te 2016, podseća me), ali Marijana je ipak osećala da sebe u nečem drugom može znatno bolje da izrazi.
– Volim novinarstvo i jesam u duši novinar, istraživač koga sve zanima, ali znala sam da postoji oblast u kojoj mogu 100% sebe da dam, a to je odevanje, moda, dizajn.
U međuvremenu, dogodio joj se brak i osnivanje porodice – nova ljubav sa kojom su se otvorili novi vidici.
– To su bile te 30. godine kada se sve moje dotadašnje iskustvo slilo i kada sam rekla, ok, sada definitivno znam šta hoću!
Nove uloge i “kreativna patnja”
Koliko je izazovno sačuvati svoje “ja”, kada nam nove uloge nameću potrebu za praktičnim i komfornim odevanjem, analiziramo dok se prisećamo jednog nedavnog susreta u šetnji Kameničkim parkom.
– To mi je bolna tema (smeh). Za sve te šetnje uvek želim da obučem nešto kreativno, ali posle mi to toliko smeta, bude mi neudobno. Kad ideš u šetnju sa bebom misliš o maramicama, pelenama, kašicama. Onda staneš pred ormar i hoćeš, kao, kreativno da se obučeš. Nema šanse (smeh)! To sam doživela kao malu patnju, ali svesna sam da je to žrtva.
Školovanje i priprema za “veliko finale”
Marijana je upisala italijansku školu mode u Beogradu “Academia del Lusso”, a doškolovala se i u Španiji. Zadala je sebi, kako kaže, visoke ciljeve, i korak po korak stigla do jednog od najvažnijih modnih događaja u ovom delu Evrope.
– Ogroman izazov bio je naći se u društvu ljudi iz Francuske, Belgije, koji su u centru zbivanja kada je u pitanju moda, ali ja sam htela da imam znanje. Usput sam načila da šijem, jer sam i to želela. I eto, finiš je u subotu, uzbuđeno mi govori.
Jednako uzbuđeni danas su i ljudi u njenom okruženju od kojih, ističe, dobija punu podršku za ono što je naumila.
– Nema osobe u ovom gradu koja me poznaje i kojoj sam rekla čime sam počela da se bavim da nije rekla “Da, bravo, to si ti!”.
Kad sprema kolekciju posvećena je, ističe, dušom, srcem i mislima 24 časa delu koje stvara. Crta, kupuje materijale, a uz to uspešno izlazi na kraj i sa kućnim i porodičnim obavezama.
– Nekada mi rutina fali, ali sam u suštini težila tome da je ne bude. Na sve ovo gledam kao na početak u poslu u kojem ću se tek ostvariti.
Nismo mogle a da se ne dotaknemo održive mode i velikih modnih kuća koje joj jesu uzori, ali o kojima se u poslednje vreme govori kao o velikim zagađivačima.
– Ja trenutno posmatram načine na koji oni kreiraju odeću, a ona je za mene umetničko delo. Ne gledam na modu kao na trend ili na “must have” komade. U tom smislu su mi i svetski dizajneri i naše modne kuće koje posmatram i vrednujem – inspiracija. To je ono što mene začikava i tera da se bavim modom.
Iako sada kreira novu odeću, razmišlja i o redizajnu u cilju očuvanja životne sredine. Time se i sama bavila tokom studija, prekrajajući svaki sako, pantalone ili majicu koji bi joj se učinili dosadnim. Dodavala im gugmad, cibzare, skraćivala i produžavala.
Danas na njenom stolu stoji neka nova, šarena dugmad, cibzari, makaze, papiri i olovke, uzorci koji su mi natuknuli čime će se Marijana Romandić predstaviti publici u subotu, 12. novembra. Iako sam dobila novinarsku ekskluzivu, neću je otkrivati, samo ću isto kao i naša dizajnerka “iz komšiluka” nagovestiti da se čini da će njena mini kolekcija biti zaslepljujuće dobra.
Dodaj komentar