Novosađanka Nina Dautović oporavila se od kovida-19, ali posledice u vidu lakog zamaranja i lupanja srca su ostale.
Međutim, ne i antitela. Na sve to, Nina pati od Hašimoto sindroma.
Ovo je njena priča:
Zovem se Nina Dautović, Novosađanka sam i imam 41 godinu. I ponosna sam „vlasnica“ Sputnjik V vakcinalnog imuniteta protiv kovida-19.
No, da krenem redom.
Kao osoba koja radi u velikom kolektivu i kreće se svakodnevno u većem broju ljudi, bila sam svesna mogućnosti zaraze i štitila sam se od prvog dana pandemije.
Zaštitne maske, dezinfekciona sredstva i prijatelji preko vibera, bez kafića i druženja uživo, činili su moju svakodnevicu.
Nažalost, virus vas nađe i dočeka.. baš kad ste spustili masku samo na trenutak ili baš kad ste se sreli ispred radnje i zastali da popričate sa poznanikom koji nema masku ili je drži spuštenu ispod nosa, virus vas nađe.
Tako je našao i mene u novembru prošle godine, a, nažalost, preko mene je našao i moje roditelje.
Na svu sreću, roditelji, iako u visokim godinama života i svako sa svojim hroničnim bolestima, prošli su sa lakšim simptomima, a ja sam prošla s upalom pluća, temperaturom u trajanju od pet nedelja i isto tolikim trajanjem izolacije.
Bilo i nikad se nikome ne ponovilo.
Kada su stigle prve vakcine u našu zemlju, prijavila sam se preko eUprave odmah prvog dana.
Preležana bolest ostavila mi je zamaranje, bolove u grudnom košu svih vrsta i lupanje srca, ali mi nije ostavila visok nivo antitela.
I to malo što sam imala skoro se prepolovilo kroz mesec dana. Tako nešto sam, nažalost, i očekivala.
Kao osoba koja boluje od autoimune bolesti Hashimoto thyroiditis, nije za čuđenje da imuni sistem ne radi baš najbolje.
Ponovo proći kroz istu bolest, ili ne daj bože zaraziti drugog koji može proći teško ili najgore, nije za mene bila opcija.
Verujem u nauku, jer nauka je spasila svet do sada nebrojen broj puta i ne bi nas mnogo danas ovde bilo da nismo primili vakcine protiv teških i smrtonosnih bolesti koje su zahvaljujući imunizaciji i kolektivnom imunitetu iskorenjene.
Svoju prvu dozu Sputnjik V vakcine primila sam 4.2. ove godine na novosadskom Sajmu.
Divni lekari i sestre, odlična organizacija, sunčan dan, kafa za poneti na klupi, i ja vakcinisana….
Heeej, šta ćeš više!
Nisam se plašila niti jednog trenutka, jer, kao što rekoh, verujem u nauku, tako da me nisu brinula ni eventualna neželjena dejstva, od kojih sam imala bol u grlu taj dan, laganu drhtavicu i blag porast temperature sutradan.
Drugu dozu vakcine primila sam na istom mestu 25.2. i jedina tegoba bio je bol u ruci koji je trajao taj dan.
I ništa više, osim jednog lepog osećaja i sunčanog dana i kafe i kolača u parku na klupi.
Iako znam da ne postoji konsenzus oko nivoa antitela koja štite od ponovnog razboljevanja, želela sam da proverim imam li ih i koji je njihov nivo.
Još uvek je u meni bila prisutna ona novembarska muka i razočaranje usled niskog broja antitela nakon preležane bolesti, pa sam želela da vidim da li je sada nakon vakcinisanja nešto drugačije.
I bilo je drugačije, 15. dana od primanja druge doze vakcine, moj nivo antitela iznosio je 8068 AU/ml (ref. vrednost <50 negativan, >50 pozitivan). Voila!
I dalje nosim maske. I dalje se štitim, izbegavam druženja i okupljanja jednako kao i pre.
No, postoji jedna velika razlika u odnosu na prethodnih godinu dana, a to je jedan mir koji osećam u sebi, koji mi je donelo vakcinisanje.
Volela bih da i drugi imaju taj mir, da znaju da ako se i zaraze (jer nas nijedna vakcina ne štiti 100%), neće proći s teškim posledicama ili umreti.
Da znaju da ako zaraze svoje bližnje, kao što sam ja, nažalost, zarazila svoje roditelje, da ni oni neće proći sa teškim posledicima ili umreti.
Da li neko ima brojku od 8068 na testu za proveru antitela, ili ima 568, ili ima negativan nalaz, nevažno je ukoliko većina nas bude vakcinisana.
U suprotnom, džaba nam sve, jer virus će naći put do svih.
A kako će ko proći… sve karte su u opticaju, ispričala je Nina za portal Žena.
Dodaj komentar