„Moja mama je uvek govorila: ‘Život je kao bombonjera, nikad ne znaš šta ćeš dobiti’“ – sećamo se svi čuvene replike iz filma „Forest Gamp“. Da je u Novom Sadu moguće naći bombonjeru u koju će brižljivo biti upakovan kvalitet, uverio nas je Novosađanin Predrag Vila, dok smo se pred izlogom čokolaterije Darvila, u Ulici Kraljevića Marka našli u dilemi – koliko bi slasnih pralina dozvolio naš nutricionista.
Diplomirani ekonomista, nakon završenog fakulteta sebe, ipak, nije video u struci.
– Moji roditelji su privatnici, a kako iver ne pada daleko od klade, zainteresovao me je privatan posao.
Želeo je da radi nešto što ima veze sa prehranom i da to što proizvodi bude kvalitetno. Mozganje je trajalo dugo, izbor se pažljivo sužavao i odluka je pala:
– Ko još ne voli čokoladu? Ne znam nikoga ko je ne voli, osim onih koji su na nju alergični.
Predrag je u svom biznis planu došao do zaključka da su ljudima postali draži „zalogajčići“ i da su željni delikatesa.
– Pralina jeste delikates. Sada svi pazimo na liniju, ali nema ničeg strašnog u tome da se malo zasladimo. Treba sebi dati nekada i malo oduška. To je dobro i za mentalno zdravlje – govori nam kroz smeh Predrag, dok nam objašnjava put koji njegove praline pređu od plantaža do vitrine u Darvili.
– Kod nas nije moguće uvoziti kakao koji nije rafinisan, tako da je moj dobavljač belgijska firma koja proizvodi čokoladu. Oni poseduju plantaže u Indoneziji i Africi i po stručnim receptima i sa velikim iskustvom od sirovina prave čokoladu, a ja je od njih kupujem. Praktično, ja sam druga ruka od plantaže kakaoa.
Nakon što čokolada u njegovu radionicu stigne, sledi onaj lepši, ali i zahtevniji deo posla.
– Cela priča vrti se oko pravilnog temperiranja čokolade da bi ona mogla da se oblikuje. Specifičnost kakao putera je da se topi na 36 stepeni, što je temperatura tela. Zato se kaže za čokoladu da se „topi u ustima“.
Nakon te, prve faze, čokolada se stavlja u kalupe, filuje se i praline se zatvaraju. Naš je favorit mlečna sa karamelom, ali ukusa ima sasvim dovoljno – i onih klasičnih i onih koje možda još niste probali u kombinaciji sa čokoladom.
– Marakuja i belis su se pokazali kao nešto što se dopada mnogima. Čini mi se da se svaki novi ukus koji uvedem ljudima svidi više od prethodnog. Puno razmišljam o ukusima pre nego što ih isprobam, ispitujem i društvo i tržište, ali tek onda kada sam budem zadovoljan puštam ih u prodaju. Važno je pratiti i svoj osećaj.
Predragov je osećaj i uverenje da naši sugrađani ipak umeju da prepoznaju kvalitet.
– Ima dosta surogat čokolade i one mogu da zavaraju, ako ljudi ne obraćaju mnogo pažnju. Kvalitet međutim, može da bude zamućen, privremeno diskreditovan, ali na kraju uvek dođe do izražaja, dodaje on.
Za njegov izlog najviše se „zalepe“ deca, kupuju odrasli…
– A penzioneri najviše pitaju, kaže uz smeh.
Praksa mu je pokazala da praline najčešće kupuju pripadnice lepšeg pola, a ima i onih koje su isključive u svom izboru.
– Bila mi je simpatična jedna žena koja je stalno dolazila i kupovala iste praline. Nije htela ni da proba neku drugu vrstu, da joj dam besplatno, čisto da razbije malo monotoniju. Čokolada-narandža i ostala je pri tome.
Šta ima u toj čoko-narandži, priliku da se uvere imaće sugrađani na Čalabrc festu, 1. i 2. oktobra, kao i na sledećem Noćnom bazaru, čiji je Predrag redovan učesnik.
Njegova želja je, dodaje, da Darvila bombonjere postanu jedna od prvih asocijacija na kvalitetan poklon za drage ljude.
– Već su dosadila ona vina koja međusobno delimo. Ja sam dobio barem dva koja sam već nekom dao. Zašto ne bismo nekome poklonili čokoladne praline?
Jer svaka pralina je, kako kaže, jedan mali osmeh.
– Nema šanse da pojedeš jednu pralinicu i da posle toga budeš nezadovoljan.
Pa vi sad pretpostavite koliko osmeha dnevno ode Novosađanima iz izloga Darvile.
Dodaj komentar