Kako je moguće da prestonica kulture osvane umotana u kese, flaše, konzerve i pikavce?

Novi Sad je proglašen za prestonicu kulture i svoju titulu ponosno će nositi u narednih godinu dana. Lokalna, ali i republička vlast na sebe prihvata sve zasluge za jednu ovakvu počast, međutim bilo bi moralno i u redu da prihvati i krivicu što je nekultura ostala na ulicama nakon organizovanih manifestacija kod zgrade Banovine.

Novosadski fotoreporter Vladimir Vava Jovanović je na Fejsbuku objavio fotografije smećem pretrpanih novosadskih ulica sedam dana nakon što su se razišli posetioci zvanično najkulturnijeg grada u Evropi.

Prestonica je nakon kulturno prosvećenih građana ostala ukaljana, a kultura je umotana u crne najlonske kese, plastične flaše i opuške ostavljena komunalnim službama na dar.

Ne može se uvek kriviti gradska vlast za ponašanje ljudi koji u tom gradu žive. Novi Sad je vazda u Srbiji važio za grad pristojnih, susretljivih i pedantnih ljudi.

U ostatku države, kao neko ko je rođen u Beogradu odgovorno tvrdim, oduvek se govorilo kako su Subotica i Novi Sad najčistiji gradovi u našoj zemlji.

Svi su ’skidali kapu’ Vojvođanima na izvanrednom građanskom ponašanju i čeznuli da i njihovi gradovi budu čisti i na ponos njihovim stanovnicima.

Šta se dogodilo i kako je moguće da je Novi Sad popustio i počeo da liči na ostale gradove koji i dalje muku muče sa divljim deponijama i prljavim ulicama?

Ne samo po periferiji, već se divlje deponije sada stvaraju po centralnim gradskim ulicama i to u vreme kada je Novi Sad konačno dobio evropsko priznanje za svoje negovanje kulturnih vrednosti.

Konačno su na red došle ekološke teme i jasno je da će se mentalitet i ponašanje menjati mukotrpno u narednom periodu. Neće to ići lako i preko noći, a upravo su Beograd, Novi Sad i Niš morali da budu predvodnici u tom novom osvešćivanju.

Videvši ovakve porazne slike možemo zaključiti da je pred nama dug put, a našu sramotu moramo prikazati u nadi da će se opametiti oni koji su u stanju da đubre ostavljaju za sobom gde god im padne na pamet.

Oni koji o okolini vode računa, kojima je to deo kućnog i građanskog vaspitanja, neka se ne ustručavaju da opominju svoje sugrađane kada primete ovakve stvari.

Postoji kulturan način da se čovek opameti bez upotrebe ružnih reči njegovih spontanih prosvetitelja, da mu se ukaže na krive manire i kakve posledice mogu ostaviti njegovi postupci, kao i benefiti koje bi svi mi osetili skupa ukoliko bi vas ekološki nesvesni sugrađani poslušali.

Volimo naše ulice, uživajmo u njihovoj čistoći, volimo reke, planine i šumske staze koje pamte samo naše korake, a ne našu plastiku i otpatke. Znam da je lakše reći nego učiniti, ali ništa nije nemoguće ukoliko se nečemu predamo i posvetimo.

Ne verujem da se rešenje jedino krije u drakonskim kaznama za prljavce, već u upornoj i sistemskoj edukaciji stanovništva.

U tom smislu emisije poput onih Jovana Memedovića mogu imati presudnu ulogu, ali ovakva tema zaslužuje i druge vidove kreativnog podsticaja građanstva.

Kazne dolaze nakon propuštene prilike da nešto korisno učinimo za društvo u kojem živimo, a tu ne bi trebalo biti milosti zbog otvorenog nepoštovanja, bahatosti i bezobrazluka prekršioca.

Ključ je i u edukaciji novih generacija, insistiranju na školskom obrazovanju kako bi klinci svoje roditelje mogli da nauče da bačena konzerva ili kesa čeka njih u budućnosti. Cenimo naše čistače ulica, pozdravimo ih dubokim naklonom jer oni skrivaju ovu sramotu o kojoj pišem.

Patriotizam se zaista pokazuje onog trenutka kada đubre stavimo u džep dok ne prošetamo do najbliže kante. A gradski činovnici moraju obezbediti uslove da grad bude čist postavljanjem velikog broja kanti za smeće, kako bi se krivica u perspektivi mogla svaliti jedino na pleća nesavesnih građana.