Srpski odbojkaš Nikola Rosić jedan je u nizu sporsista koji su se suočili sa koronavirusom. Nakon 17 dana, Rosić je uspeo da se izleči i nakon što je promenio dve bolnice, Infektivnu kliniku i bolnicu Dragiše Mišović, a zatim proveo tri dana i u improvizovanoj bolnici na Sajmu, otpušten je kući pošto je njegov novi test bio negativan, piše Telegraf.
Novinari su pozvali Rosića kako bi opisao iz prve ruke kako je izgledao tok njegove borbe protiv ovog virusa, koji je širom sveta do sada odneo više od 43.000 života.
Prvi simptomi
– Pre jedno 17 dana osetio sam da sam četiri dana imao temperaturu koja mi nije prolazila. Nije bila neka jaka temperatura, ali nikako da se skine. Odlučio sam da odem da se testiram.
Testirali su me i smestili na odeljenje i sutradan sam saznao da sam pozitivan. Od tada je krenuo tretman i lečenje od 7 dana neprekidno, posle toga sam posle nekoliko dana prebačen u bolnicu Dragiše Mišović i odatle tri dana na Sajam.
Trećeg dana su stigli rezultati da je bris negativan i da sam prevazišao ovu bolest – počeo je za Telegraf.rs priču Nikola Rosić i nastavio da opisuje svoju borbu.
– Ja od simptoma, hvala Bogu, osim temperature nisam ništa imao, tu temperaturu je izazvala početna upala pluća, koja je na vreme sprečena da se širi i onda je sve išlo svojim tokom uzlaznom putanjom.
Posle četiri dana tog tretmana krenula je da mi se spušta temperatura, da iz dana u dan nestaje i onda sam 7-8 dana bio u stabilnom stanju i čekao rezultate novih briseva da stignu. Sinoć sam došao kući – opisao je Rosić.
Srpski odbojkaš je rekao da nije nigde putovao i da se zarazio u Beogradu.
– Nigde nisam putovao, u Beogradu mi je neko preneo. Sa dosta ljudi sam bio u kontaktu, čovek sam koji se konstantno kreće po gradu, ko zna ko mi je to preneo.
Problem ove bolesti je što neko ko nema apsolutno nikakve simptome može da bude zaražen i da prenosi i lako se prenosi.
To je problem ove bolesti. Mislim da našu državu može da spasi samo stroga izolacija, da ne dođe do većih posledica, jer nemamo kapaciteta, ljudi se bore 200 na sat, doktori rade po 25 – 30 sati neprekidno, međutim, ako se bude širilo, biće jako opasno po sve.
Konjski lekovi
– Svaka čast prvo ljudima sa Infektivne klinike, koji su takvi profesionalci, smireni i pozitivci. Nije fraza, oni bukvalno daju više od svojih mogućnosti, jer samo pristižu novi pacijenti.
Onda i bolnica Dragiše Mišović. Sprovodi se tretman koji smo pokupili od Kineza i Italijana, koji su ta iskustva prošli.
– Daju se ti konjski lekovi koji se prepisuju da proba da se spreči bolest. Na kraju sam bio na Sajmu poslednja tri dana, tamo dolaze ljudi koji su lakši slučajevi i onda sam otišao kući kada mi je stigao nalaz.
– Dobijao sam i ja te konjske lekove. Ne znam kako se zove tačno lek, ali znam da se daje u kombinaciji sa nekim antibioticima, plus lekovi za Sidu, svašta nešto.
To se prima 7 dana, svakog dana u kontinuitetu i posle se nastavlja sa još nekim antibioticima. Ja sam pre 7-8 dana prevazišao sve to i posle toga ne dobijate nikakvu terapiju – opisao nam je Rosić.
Svašta sam video
Rosić je u bolnici tokom lečenja video razne slučajeve, pa i one najteže, koji su zvaršili smrtnim ishodom. Pokušava da prevaziđe sve to, jer je po prirodi smiren i staložen.
– Mogu da kažem da sam se svega nagledao, ovo je bolest koja nema pravila. Ne bira mlade ili stare, sve je individualno.
Iz iskustva i razgovora sa prijateljima koji su doktori, svega sam se nagledao, od blažih i težih slučajeva i nažalost i ljudi koji nisu uspeli da se izbore.
Pitali smo ga koliko je teško psihički se oporaviti nakon što dođete u takvu situaciju da gledate i smrtne ishode.
– Ja sam staložen po prirodi i smiren. To je što je, trudiš se da prevaziđeš te stvari i ne razmišljaš o tome. Mnogo sam srećan da sam uspeo da prevaziđem ovo i da sam kod kuće sa porodicom o kojoj sam najviše razmišljao, da sam se vratio i da smo svi na okupu.
Drago mi je da niko od mojih prijatelja i porodice, sa kojima sam bio u kontaktu, nema nikakve simptome i svi su pregurali taj neki period od 14 dana i da nikome nisam preneo virus. To mi je jako bitna stvar, hvala Bogu svi su dobro.
Samo stroga samoizolacija
– Čovek naiđe na teškođe, prevaziđe se i ide se dalje. Poželeo bih da se što manje ludi zarazi i strada, nepredvidiv je virus i niko nema iskustva sa time, samo bih preporučio ljudima da striktno budu kod kuće dok se ovo ne završi.
Igra se bez ikakvih pravila i logike, samo samoizolacija, to je jedini način da se Srbija izbori sa ovim. Doktori daju 300 odsto, ali nikome ne bih poželeo da se nađe u toj situaciji, jer je nepredvidivo.
Situacija na Sajmu
– Svako od nas bi voleo da leži u apartmanu, ali gledamo svuda širom sveta, vanredna je situacija i ljudi spavaju u uslovima kakvi jesu. Da se razumemo, to nije hotel, ali i ljudi tamo se prvi put susreću sa ovim.
Spava se kao u kasarni, po 10 kreveta u jednoj prostoriji, ali postoji hrana, voda… malo je bolje bar za mene jer imaš širinu, možeš malo da prošetaš, nisi u četiri zida i ne moraš po ceo dan da ležiš.
– Na Sajam idu lakši slučajevi koji su uradili testove i čekaju da im stignu za izlazak, to je oklaškavajuća okolnost.
Ljudi svašta pričaju, ali iz mog ugla je ovako. Niko ne zna kada nije tamo na terenu i nije okusio ovo i kako se borimo i na koje načine, šta mi u stvari imamo i nemamo.
– Meni je bitno i to sam osetio, da svaki čovek tamo daje 300 odsto od sebe, to su ljudi koji rade u onim odelima 24 časa, gde se preznojavate po ceo dan, brišu, čiste i rade svoje, isto i ljudi koji nisu iz struke, ali su tu da pomognu.
Meni je bilo bitno da osetim to. U sportu sam navikao da igram u raznim uslovima, moraš da daš svoj maksimum, niko te ne pita da li si spavao, da li si bolestan, e tako sam doživeo i ovo.
Nisam razmišljao kakav je krevet, jer sa ovim uslovima se ceo svet susreće. Najbitnije je da se ljudima ukaže nega, i da izlaze zdravi – istakao je srpski odbojkaš.
On za kraj kaže da je za bolest rekao samo najbližim prijateljima, ali da mu stižu poruke podrške od kolega iz reprezentacije.
– Jesam, dobio sam poruke. Nisam hteo nikoga da opterećujem i rekao sam samo najbližim prijateljima i onima koji mogu da mi pomognu u nekoj situaciji, da sa njima budem u kontaktu, jer nisam znao šta će da bude, da li će se proširiti bolest.
Nisam hteo nikome da crpim energiju i onda sam osetio potrebu da se svima obratim pozitivnom porukom, da prenesem neku pozitivnu energiju, da pomognem ako ljudi mogu da prevaziđu i da im ukažem na disciplinu, koja je iz mog ugla posle ovog iskustva presudna.
To mi je bilo bitno. Nadam se da će što manje ljudi završiti u bolnici i da će biti što manje žrtava – zaključio je Nikola Rosić za Telegraf.rs.
Dodaj komentar