Nešu je baka odgajila od „veknice“, rodio se 8 dana pošto je sahranila njegovog tatu. I još ga ‘budi’ za posao

Ona ga je odgajila od kilogram i 700 grama. Napravila od njega čoveka da mu se svi dive.

Radio je razne poslove za parče hleba.

Govorio je da su anesteziolozi vladari iz senke, lečio i rečima, kada mu je deka umro na bakino pitanje – šta ćemo sad, rekao je: „Polako, jedan dan ćemo jesti, drugi dan nećemo“…

Dok je čekala da joj se rodi unuče, izgubila je sina. Jedinca… Nakon osam dana od njegove smrti, rodio joj se unuk Nenad. Odgajala ga je sa kilogram i 700 grama. Zajedno sa suprugom.

Kada je Nenad bio na četvrtoj godini Medicinskog fakulteta, preminuo joj je i suprug. Ostali su baka Olga i unuk Nenad.

Mlad, ambiciozan i omiljeni anesteziolog Nenad Neša Maksimović. Ove godine je došla korona, i uzela joj i njega. Ostala je sama… Neutešna baka Olga Maksimović (88).

Nenad (37), anesteziolog koji je od aprila bio u crvenoj zoni Kliničko-bolničkog centra „Dr Dragiša Mišović“, preminuo je od posledica korona virusa početkom januara baš u ustanovi u kojoj se borio za mnoge obolelele od ove pošasti.

Da bi on i baka preživeli, pogotovo posle dedine smrti, radila je svašta ona, ali i on.

Prodavao karte, radio na bazenu, radio kao čuvar… I uvek bio najbolji đak. I taman kada je završio specijalizaciju, i počeo da sređuje kuću i vikendicu, uzeo ga je kovid 19.

Baka kaže, neko joj ga je ukrao. Još ne veruje da ga nema.

Jako žali što ga nije videla u bolnici, i pomalo stidi što je posle njegove smrti saznala da ga je odgajila, a da ga nije dovoljno znala.

Društvenim mrežama se širi apel da joj se pomogne, a ona nam kaže da joj ništa ne treba. Samo on. Njen Neša.

– Ostala sam potpuno sama. Neša mi je bio sve u životu – počinje razgovor za Telegraf.rs neutešna baka Olga.

Pravi pauzu. Hvata se za maramicu, pa za knjigu pored sebe na sofi… U njoj je našla Nenadovo pismo.

– Evo, sada je bio komšija. Dobila sam knjige. Čitam dosta. Kako je ovo vreme bilo, nisam ni otvarala. Sad sam uzela. Nađem njegovo pismo. Napisao mi je i ostavio. Dao je kolegenici da me vodi lekaru. Da brine. Mislio je i o tome. Mi smo bili jedno za drugo. Šta imamo drugo. Izgubila sam ga. Ne znam kako. Kako baš njemu to da se desi. Da li se neko pita? Niko.

– On nije ženjen. Nema porodicu. Nema decu. Otišao je nevin, naivan… Ali, mi smo takvi. I, ja sam kriva za to. Učila sam ga lepim stvarima. Prvo da bude čovek, drug, pošten… Da pomaže. I radio je to. I ja sam. Dobijala sam batine, krala sam, da bi sirotinju hranila. To svi znaju. Radila sam kao crnac, sve sam u životu radila. Sednice, kongrese… Ali, nikoga uvredila nisam. Zašto ovaj Bog radi to, ako je Bog, ako nije uz njega još neko. Ovo ne mogu da prežalim. Sina sam izgubila u saobraćaju, pa i ovoga. Na koji način…

Plače ona, plačem i ja. Puštam je.

– Nemojte mi fotografiju – reče čim je kolega Nikola spremao fotoaparat da je slika:

– Nepoznata sam. Nekada sam bila poznata, sada sam nepoznata. A, ne znam šta nisam radila. Bila sam zaposlena u stručnoj službi obrazovanja. Tu sam radila 6-7 godina. Za svih 16 opština sam spremala sednički materijal. Prvi kongres pravnika u hotelu Jugoslavija sam radila. Otvaranje Đerdapa sam radila. Moj muž je bio visokokvalifikovani grafičar. Sedam štamparija je on otvorio. Bili smo poznati ljudi, pošteni. Danas, šta smo mi? Muž umre. Zvali smo se matori i matora. Kad bi nas neko video, pitao bi šta ovi ljudi rade, kako se zovu, imaju li imena… Stalno me je pitao koliko ovaj još ima (Nenad da završi školovanje). Uh, pa tek je počeo – priseća se baka lepih trenutaka.

Baka bila protiv toga da upiše medicinu

Nenad je završio 13. gimnaziju a zatim upisao Medicinski fakultet na nagovor nastavnika baš iz srednje škole. Bio je prvi đak te škole, te će mu sada sa jedne strane oslikati mural. Baka je bila protiv toga da upiše medicinu. Želela je da što pre stigne do svog parčeta hleba.

– Nenad je bio dobro dete. Nikada nisam imala problema sa njim. Kada je bio roditeljski, ja ga pitam: „Je li, mali, da li da idem ili da ne idem?“ Kaže: „Imaš vremena, idi“. Da li smem, pitam ga, a on meni pa što ne smeš. „Hoćeš da me osramotiš“, rekoh mu. Nikad te neću osramotiti, kaže. Svi su ga profesori voleli. Bio je dobar, pomagao kao drug. Bio je na takmičenju iz biologije, osvojio opštinsko. Posle dedine smrti on je bio četvrta godina fakulteta. Pitam njega, kako ćemo od sad. Kaže polako. Jedan dan ćemo jesti, drugi dan nećemo. Išao je radio, prodavao karte na Sajmu, na bazenu, radio kao čuvar, a i ja sam na druge strane. Niko nije znao. Ni komšije. Samo on i ja.

– Bio je u 13. gimnaziji. Vodila se borba između mene i pojedinaca da će ostati uličar. Nisam dozvolila, išao je u gimnaziju. Prvi je đak bio 13. gimnazije. Sada hoće da mu ocrtaju mural. Direktor je rekao da je on primer 13. gimnazije. Oni su mu rekli da upiše medicinu. Ja nisam bila za to.

– Htela sam da upiše bilo koji fakultet, samo da dođe što pre do parčeta… Bilo koji. Svaki je fakultet dobar. Samo da ne ide da prosi. Kada je otišao na polaganje svi su molili Boga da im deca polože, da osvoje svih 20 poena, a ja sam sklopila ruke, to svi znaju, i molila Boga da ne položi. Vikali su mi da sam luda žena. Nisam luda. Šest godina traje medicina. Ako hoćeš dalje, stažiranje još dve godine. Ko će sve to izdržati? Radila sam sve u životu da bih ga školovala, gde je sada njegova škola? Gde je muka moja? – pita nas grcajući.

Nenad je u bolnicu hospitalizovan 4. decembra. Imao je poslednje dežurstvo od tri nedelje, vratio se kući i osetio da mu nije dobro.

– Jedva dođe. Rekoh mu:“ Hajde da jedeš“. Kaže: „Ma daj da se istuširam i da legnem odmah“. Počela mu temperatura 37 sa nešto. Kažem mu da se prehladio, samo košulju i jaknu je nosio. Nikad nije majice nosio i džempere. Ma, nešto mi je sumnjivo. Odjednom, drugi dan kaže da će da ode na pregled. Krio je od mene nešto. Znao je da je ozbiljnije. Kaže, idem ja detaljnije da se pregledam pa ću da ti javim. Javio mi je da bio na snimanju pluća, i da ima malo neke fleke, i da će on ipak da ostane, ali da mu pošaljem odelo. I poslah mu sve što je rekao. Ležao je u KBC „Dr Dragiša Mišović“. Tamo je bio od aprila na dežurstvima. Ovo je neverovatno. Ovo je kao da ga je neko ukrao – kaže baka Olga.

Sa trećeg sprata ove zdravstvene ustanove, Nenad je 14. decembra prebačen na intenzivnu negu. Više nisu mogli da se čuju. Bio je na respiartoru. Da, da… Na tom aparatu čije je parametre on podešavao i spasavao druge živote.

– Molila sam da mi daju uniformu, da me maskiraju kao što se oni oblače, samo da uđem da ga vidim. S vrata. Nisu mi dozvolili. Ni do vrata. Nisam mu ni glas čula. Ništa nisam dobila. Dobila sam samo telegram.

Sahranjen je na Topčiderskom groblju.

Nije ga dovoljno upoznala za života

Imao je ambicija. Samo što je završio specijalizaciju, mesec dana pre svega, počeo je da sređuje stan, vikendicu, sređivao ulaz zgradi. Baka kaže da je bio kućevan, i da ga je upoznala tek kada je preminuo.

– On je najviše voleo da sam nešto uradi, da napravi. Bio bi drugi Tesla. Verujte mi. Po svemu. Sada sam preturala neke njegove stvari i fioke. Šta sam sve pronalazila… Ja lično nisam ga poznavala toliko. Njega niko ne bi upoznao koliko treba. Bio je izvan vremena. Imao je fantastičnih ideja. Pogled na život mu je bio drugačiji. Počeo je da piše prozu. Pisao je pesme u mladosti a počeo je, eto i prozu. Voleo je umetnost, pre svega pozoriše. Mnogo je bio kućevan. Nezamislivo. Samo vuče. Šta ti se sviđa, bako… Ma, nepoznato dete.

– Svakako me je zvao. Baka, Olga. Matora… Voleo me je… Neizmerno me je voleo. I samo moja Olga. Gde god je, sa kim god je, govorio je moja Olga. A i ja sam njega. Kad je završio sa svim i dobio prvu platu, kažem mu: „Sad si slobodan čovek, sa svojom platom lepo raspolaži. Što ti treba kupuj. Ja ti neću dinar oduzeti“. Nikada mu nisam dinar uzela. Nikada ga nisam pitala kolika mu je plata. Bio je modni kreator u svemu. To je neki čovek, odgajila sam ga ali nisam ga dovoljno poznavala. Možda je to sramota, ali verujte… Iz njega se uvek rodi nova ideja… Pravio je bolje nego iko fotografije telefonom.

Lečio rečima, anesteziologe je zvao vladarima iz senke

Anesteziolog Neša, nije lečio samo delima, nego i rečima. Znao je svakome da priđe.

– Povremeno je išao sa decom na ekskurzije, rekreativne nastave…Prva odvajanja dece od roditelja. Dođe mu jedan mali i kaže: „Doktore, boli me stomak.“ A, on njemu: „Da li ti nedostaju mama i tata“. Da mu tik-tak bombonu, kaže evo ti jedan lekić, a mama i tata ćete obradovati kad se vratiš. Tačno je znao šta je trebalo da mu kaže… Svakom pacijentu je pristupao kao čovek, a ne kao doktor, i svakog je donosio kući. Nedavno je brinuo o jednom mladiću od 20 i nešto godina. Došao je sa smene, ispričao mi da je loše, pozvao kolege, oni mu rekoše da nije dobro, obuče se, uze taksi i ode. Javio mi se sutradan. Plače kao kiša. Taj mladić je preminuo – priča nam Nenadova baka.

I svima je pomagao. Ne bi prošao pored čistačice u zgradi a da joj ne pruži ni dinar. Znao je da joj da poslednje pare, a on da ode praznih džepova.

Govorio je da je anesteziologija global i kruna svega, i zato je nju i izabrao.

– Anesteziologe je zvao vladarima iz senke. To mu je bila neka kruna, da uobliči sav trud, da zna od glave do pete šta se dešava u organizmu. Govori bi mi: „Gospođa Olga, ja sam se odlučio za narod, i tako će uvek biti“ – sa suzama i osmehom kaže Olga.

Sin Mirko, muzičar, poginuo joj je sa 29 godina. Stradao je u saobraćajnoj nesreći. Tako Nenad nikad nije ugledao oca.

– Lepa Lukić je pravila koncert kod Ere Ojdanića. Pošto je Era na Ibarskoj a naša vikendica je kod Lipovačke šume, rešio je tu da prenoći, jer je sutradan trebalo da idu na Kosmaj. Imao je sudar. Sina sam sahranila, a Nenad se rodio osmi dan posle toga. Od kilo i 700 grama Nenada sam odgajila.

A majka?

– Ništa…. Ne kajem se. Nenada sam gajila i vukla ga na groblje. 10 godina svaki dan. Nisam mogla da se smirim. Teško… Nenad je toliko dobro dete. Kukala bih iz sveg glasa, pogledam njega pa se nasmejem. Da mu ne bi ostale traume neke. Mnogo sam vodila računa o tome. Sebe sam kažnjavala u svakom pogledu. Onda stavim njega da spava a ja se zatvorim i iz glasa kukam. Sad sam slobodna, sad nemam nikoga.

Treba joj samo on

12. februara biće 40 dana kako Nenada nema. Još nije razmišljala kakav spomenik želi da mu podigne. Posle će, kaže. Za sebe kaže da joj ništa ne treba, i da nikome ništa ne traži, kao što se piše po društvenim mrežama.

Potreban joj je samo on.

– Sve mislim nije istina… Juče, prekjuče, oko 6 sati ja se probudim. I zovem ga naglas. Jao, Nenade, rekoh, 6 sati je, zakasnio si na posao. Uđem i vidim nema ga. Tek onda vidim istinu. Još ne verujem…