Glumac Nenad Jezdić godinama izvodi monodramu “Knjiga o Milutinu”, koja je osvojila srca publika i stekla status kultne izvedbe.
Jezdić je sinoć održao predstavu u “Zvezdara Teatru”, gde se tražila karta više. I dok je publika uživala u sjajnom performansu glumca, među publikom se našla i gospođa koja nije ispoštovala bonton u pozorištu.
U vreme moderne tehnologije, brzog života, i sve više poteškoća sa koncentracijom, nažalost, ljudi se zaborave, te se dešava da zanemare ono oko sebe, kao i lepe manire, i kodekse ponašanja.
Upravo takva scena dogodila se sinoć na predstavi u kojoj je Nenad Jezdić imao ulogu Milutina. Međutim, on nije ostao nem na ono što je video u publici.
Naime, on je nakon maestralno odigrane predstave doneo odluku da prekine gromoglasan aplauz i ovacije, pa se obratio ženi koja se nije pridržavala osnovnih pravila ponašanja u Ustanovi kulture.
Gospođa je tokom predstave većinu vremena provela gledajući u svoj mobilni telefon na kojem su joj sve vreme stizale poruke, te su se čula kuckanja tastature, a i svetlo sa njega odvlačilo je pažnju mnogima iz publike, kao i Nenadu.
Snimak Jezdićevog obraćanja gospođi iz publike objavljen je na Instagram stranici “Zvezdara Teatar”, a u kojem ju je opomenuo i naveo da nije mogao da izdrži, a da ne zameri njeno korišćenje telefona tokom predstave. Nakon toga, dobio je još veći aplauz.
Novinari Blica kontaktirali su glumca kako bi dalje prokomentarisali ovu situaciju i podigli svest o ponašanja u pozorištu, a njegovo obraćanje prenosimo u celosti.
– Moje obraćanje je, moram da demantujem medije, usledilo nakon predstave. Već je na samom početku izvođenja bilo izvesnog fotografisanja. Ja svakako primetim kad ljudi fotografišu, ali oni malo upućeniji to rade bez blica i to je na neki način još i dopustivo.
Međutim, kada ti sevaju blicevi u facu, to je posebno negativan osećaj, i glumački i intimni. Namera je bila da obraćanje bude podeljeno sa ljudima koji su prisustvovali predstavi, koji su sve primetili i verovatno i sami svedočili mojoj nervozi.
Takođe, nije reč o telefonskom razgovoru od pola sata, već je posredi bilo ono što se danas naziva četovanje, dopisivanje.
Najnepodnošljivije je to što su glumci na sceni, zbog te podeljene pažnje koju moraju da zadrže, jako razdražljivi i potrebna im je dobra publika, kao što su i publici potrebni dobri glumci.
U pozorištu se u tom smislu uvek događa jedna interaktivna razmena. Dovoljan je samo jedan u publici kome lice sve vreme sija i da glumac udari u nepremostiv bedem i zid.
Ja sam u takvim situacijama kao glumac naravno raspolućen. Polovina mene hoće da igra za onih 98, 99 odsto ljudi koji su tu došli i koji imaju empatiju i koje vidim kako brišu suze i prave duboke uzdahe.
Vidim kako ne mogu da se otmu utisku i jačini dela, i piščevog i rediteljskog.
Zbog tih ljudi ne mogu da prekinem predstavu usred igranja i zbog tih ljudi sam u obavezi da je izguram do kraja i da je, što se kaže, prozinosim do kraja. Sa druge strane, naravno, svako kome to nije zanimljivo ima pravo da predstavu u bilo kom trenutku napusti.
Svesno sam napravio analogiju piščevu sa onim što se tog trenutka dešavalo. U predstavi je reč o Albanskoj golgoti i ogromnoj žrtvi koju je naš narod poneo i tematika je antiratna.
Pisac sam kaže:
”Da je Gospod hteo da to svedočenje i takva sudbina, da se to pamti i da to ostane zapisano i opisano, Gospod bi ovakvu sudbinu dodelio nekom narodu pismenijem i čitljivijem. Narodu manje zaboravnom nego što smo mi Srbi”. Zato sam prisutnima rekao: ”Pazite vi koliki je naš zaborav kad nekog ni ta dva sata taj naš narodni greh ne može da ne odvuče na četovanje i telefon”.
Poklon, koji sam ja zapravo prekinuo, trebalo bi da bude svedočanstvo i epilog i glumačke igre i pozorišne pažnje i koncentracije publike. To je najintimniji čin između publike i glumca.
Opet kažem – neka mi oproste ljudi koji su aplaudirali, ali mi u tom trenutku nije bilo do gromoglasnog aplauza, budući da zbog ometanja na neki način nisam bio u stanju da dam svoj maksimum.
Još malo pa ću dvestoti put igrati ovu predstavu i svaki put se, uprkos i fizičkoj i mentalnoj iscrpljenosti, trudim da svakom izvođenju priđem kao jednako važnom i kao premijeri.
Isto tako, jednako mi je važno da sa apsolutno svakim ko dođe na tu predstavu razmenim emocionalnu interakciju i empatiju.
“Vinovnike tog nepristojnog događaja zamolio da mi oproste”
Bilo kakvo izjednačavanje autentičnog pozorišnog fiktivnog trenutka sa onim realnim smatram duboko antipozorišnim činom.
Ali, sa ovim zaključujem, kao što sam to rekao i publici sinoć, a sve sam ljude i vinovnike tog nepristojnog događaja zamolio da mi oproste, ja nemam živce kao konj.
– Svesno sam želeo da prekinem poklon. Vaspitan sam, školovan i naučen, da poklon bez obzira na gordost publike ili protagonista sa scene, završni čin zahvalnosti glumaca na pažnji publike i publike na trudu glumaca.
Za 30 godina bavljenja ovim poslom nikada nisam zanemarivao meru truda koji je potreban publici koju verujem.
I nikada nisam sumnjao u moju, u srpsku, i beogradsku publiku. Ni sada ne sumnjam. I mislim da je ovo bio čin pojedinca – poručio je glumac.
Nenad Jezdić sa ženom živi na selu: “Kada smo pravili prvo dete imali smo tanjir i viljušku”
Dodaj komentar