Goran Sekulić, nekadašnji pomoćnik direktora u Zavodu za zaštitu prirode Srbije godinama se bavi pitanjem uspostavljanja i upravljanja zaštićenim područjima. Od 2016. godine, time se bavi u Svetskoj organizaciji za prirodu (WWF) u Srbiji.
Intervju koji je dao za CINS prenosimo u celosti.
Da li je Srbija dobila još dva nacionalna parka, šta je uzrok gradnje u zaštićenim područjima i zašto država stavlja ekonomski interes ispred brige o prirodi, priča u intervjuu za Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) Goran Sekulić.
Početkom godine mediji su preneli najave Ministarstva zaštite životne sredine da Srbija dobija dva nacionalna parka – područja Stare planine i planina Kučaj-Beljanice. Kako komentarišete ove najave?
Ljudi krivo tumače. Oni i dalje nisu proglašeni nacionalnim parkovima, samo je pokrenut postupak zaštite. Zavod za zaštitu prirode je uradio studiju i predao je Ministarstvu i oni u skladu sa zakonom to objavljuju i kako se to u administrativnom žargonu kaže, pokreću postupak zaštite. U Ministarstvu će sada da čitaju studiju, daju svoje komentare drugim ministarstvima, pa će se to vratiti Zavodu verovatno da doradi, i tek onda u nekom trenutku raditi novi Zakon o nacionalnim parkovima da bi se ove dva područja uvrstila u nacionale parkove. Taj zakon treba da ode na javnu raspravu i tako dalje. Dakle, još je to onaj prvi, početni korak i mislim da je tu čisto politički marketing u pitanju. Naravno da je to dobra ideja, ali u ovom trenutku to tumačim kao da smo sada morali reći da brinemo o zaštiti prirode zato što imamo pritisak javnosti. Neobična je ta činjenica da se taj postupak zaštite toliko promovisao. Nikad to nije bilo do sada.
Zaštićena područja poslednjih godina zapravo su mesta gde sve više postoje problemi zbog divlje gradnje. Zašto investitori grade u zaštićenom području?
Povećalo se interesovanje za turizmom u zaštićenim područjima. Ljudi odavde su otkrili napokon da mogu da idu na Taru ili Đerdap, da ne moraju samo u inostranstvo. Verovatno su ljudi prepoznali da je to veliki potencijal i sad, naravno, žele da grade što bliže u zaštićenim područjima. Ovo je loše jer na taj način direktno uništavaju taj turistički potencijal – u dužem roku oni rade protiv sebe. To je ono gde u stvari treba da nastupi država, ministarstva, zaštićena područja, pa i lokalne samouprave da na neki način to regulišu i da upute investitora da organizuje ceo taj prostor da se koristi kako treba. Bitno je to što ljudi danas kao razvoj vide samo izgradnju, građevinu, zidanje. Tu najbrže dolaze do zarade i to je interesantno i lokalnim samoupravama i svima koji to vide kao širi neki razvoj – sad dolazi investitor pa će on trošiti neki materijal, angažovati neke ljude i tako dalje.
Da li lokalna samouprave i ljudi koji tu žive imaju stvarno neku korist?
To je uglavnom korist investitora, tako da uglavnom to odlazi u neke privatne ruke, privatne fondove. Malo toga zaista doprinosi zajednici. Evo primer Stare Planine gde je sagrađen hotel na vrhu planine i praktično je lokalna zajednica odsečena njime i sad joj je teže da dođu do svojih prihoda. Hotel je najveći deo turista odvukao gore u vrh planine iznad svake logike i nekog održivog razvoja umesto možda da je lokalna samouprava zajedno sa Vladom preuzela tu inicijativu u svoje ruke, organizovala bliže selu i pružila ljudima mogućnost da oni izgrade neke svoje kapacitete. To bi sa aspekta zaštite prirode i održivog turizma bilo bolje, kao i za zajednicu, da ti prihodi dođu do njih.
Godinama ste radili u Zavodu za zaštitu prirode Srbije, bili ste i zamenik direktora u jednom period. Poslednjih godina sve je više primera o tome kako su investitori zaobilazili ovu insituciju i bespravno gradili male hidroelektrane ili vikendice bez takozvanih uslova o zaštiti prirode koje izdaje Zavod. Kako je to moguće?
Razlog mogu da budu pritisci i korupcija na nivou ministarstava, zavoda, institucija. Jednostavno kad imate velike investitore koji izdejstvuju da dobiju odgovarajuće uslove, to se dešava. S druge strane i na tom lokalnom nivou vrlo često organi koji treba da reaguju u tim situacijama – inspekcije građevinske, zaštite životne sredine – jednostavno ne mogu da se izbore sa investitorom na lokalu. On dođe, izgradi, oni pišu rešenja, on nastavi. Bukvalno ignorisanje bilo kakvih odluka nadležnih organa. Teško je to sprovesti u delo. Zvuči kao floskula, ali srušen nam je taj sistem u svemu pa i u toj oblasti zaštite prostora, zaštite prirodnih vrednosti. Poznat primer je i taj objekat na Pančićevom vrhu za koji su svi rekli da je nelegalan, i šta se dogodilo – ništa.
Ispada da je investitor jači od zakon i da institucije ne mogu da se izbore. Šta je srž tog problema?
Zaista nemamo razvijen sistem, mehanizme, državu koja može da reaguje i da se odupre. Imate investitora koji je u mogućnosti da uloži neki svoj kapital, što u trenutku lokalnoj samoupravu ili kome god da je nadležan deluju kao nešto vrlo primamljivo. U onim slučajevima najbeskrupuloznije korupcije plaćaju ljude koji donose odluke, to se sigurno dešava. Problem je što se to vidi kao nešto što je dobro, što donosi neku dobit, a šteta po prirodu i uopšte po javno dobro potpuno se zanemaruje. Tako da nekako i tim donosiocima odluke je logično – „Pa dobro, evo čovek ulaže, a priroda, bože moj. Nismo bogati da se bavimo prirodom.“
Nešto slično je pokazalo naše istraživanje o ilegaloj gradnji na Uvcu. Investitori u specijalnom rezervatu godinama ilegalno grade vikendice, a nadležni im omogućavaju da ih legalizuju. Slučajevi koji su došli do suda dobijali su uglavnom uslovne kazne zatvora i obavezu da plate 100.00 dinara. Da li sistemom kažnjavanja država zapravo poručuje da je u redu da se krši zakon?
Na neki način da. Kada se kazna tako banalizuje, kada dođe do neke minorne kazne koja ništa ne znači u ekonomskom smislu, to je na neki način legalizacija ilegalne izgradnje. Oni su uspeli da isteraju to što su napravili i platili su kaznu. Često može da se čuje “treba povećati kaznu”, “rigorozno kažnjavanje je ono što nama treba, što će rešiti problem”. Donekle se slažem ali to treba sprovesti. I sad piše u zakonu, ali mi ne možemo ni to sprovesti. Moramo pojačati taj mehanizam nadzora inspekcije i pogotovu koordinacije između uprava – to je nešto što nam nedostaje.
Gde vidite da je u kontekstu životne sredine najizraženija sprega vlasti i investiora?
To je svakako bilo vezano za mini hidroelektrane. Mislim da je očigledno da je to bilo puno korupcije, direktne naravno, na ishodovanje raznoraznih dozvola. Izgradnja u zaštićenim područjima mislim da je takođe problematična. Sad imate problem na Tari. Dosta se grade objekti, apartmani. Možda nije uvek čak ni taj lični interes, individualni. Imamo projekte koje Vlada prepoznaje kao projekte od nacionalnog značaja gde se isto stavljaju po strani princip zaštite i zakoni vezano za zaštitu životne sredine i prirode i gde se usmerava na izgradnju. Vlada odlučuje da je to važno, hitno i baš nas briga sad za životnu sredinu. Nemamo vremena za životnu sredinu nego gradimo zato što je važno iz ne znam kojih razloga – političkih da bi pre dobili glasove ili nekih ekonomskih.
Dodaj komentar