Nedeljni ručak i kafa na Adi su super, ali nisu dovoljan razlog da ostanem u srpskom besmislu

Juče je na portalu Luftika objavljeno pismo 25-godišnje Milice Milosavljević koja se u njemu čudi onima koji se njoj čude jer je odlučila da ostane u Srbiji. Ili kako je napisala „u zemlji u kojoj se rodila“.

Milica u pismu objašnjava da njoj nije sve u životu uplata na račun, već pre svega da je okružena ljudima koje voli, koji su je naučili da ne mrzi, ne kuka, već da se trudi, da grebe, da veruje, da ostane tu gde može da popije kafu sa drugaricama na Adi i neko pivo usred nedelje, da se cenjka sa povrtarima na pijaci i okupi sa porodicom na nedeljnom ručku.

Milica me je svojim romantizovanim gledanjem na stvari vratila petnaest godina unazad kada sam sa 25 godina sva ushićena došla da se prijavim na Biro, soba broj 5, crvenokosa službenica koja sr(i)če kafu i moje zvanje:

„Poli… polito…poli… politolog, jel tako?“ Kad je konačno našla šifru i unela me u beznadežni sistem, svu istinu zapošljavanja ovde, sažela je u rečenicu: „Sad ti tek predstoji borba!“.

A ja, kao Milica, mislim se, kakva borba ženo draga. Pogrešili ste sigurno. Pa, sad ste uneli politikolog, znate valjda da u našoj opštini ima svega troje politikologa i da je naše obrazovanje prilično obuhvatno.

Mogla bih da budem PR, ili da radim internu komunikaciju, možda da predajem u školi ustav ili građansko pravo, možda u Opštini da budem neki stručnjak za projekte… svašta bih mogla (teoretski)

Godinu dana kasnije perem šajbne na lokalnoj benzinskoj pumpi sa osamnaestogodišnjom devojčicom koja skuplja za Budvu. Ja skupljam za normalan život i objašnjavam napaljenim kamiondžijama iz Bugarske da SAMO perem šajbne.

A vaspitana sam, kako je Milica sebe opisala, takođe da se borim, da grebem, da ne kukam, da uređujem svoj mikrokosmos pošteno.

I grebala sam, na pošten način, i zbog toga sam prala šajbne. Da sam išla manje pošteno, onda bih prihvatila ponudu tadašnjeg predsednika Opštine da uđem u stranku, pa ćemo onda, kako reče, službenim autom do Izvršnog veća da mi nađe posao.

„Ali, ja ću doći do Izvršnog sa svojim momkom, samo recite u koliko sati“

„Šta će nam on?“.

To je samo jedan od vašljivih scenarija kada pokušaš u Srbiji da nađeš posao.

U kompanijama su govorili „Pa, Vi još nemate radnog iskustva“ (Pa, zaboga, kako da ga steknem kad ga svi tražite kao uslov?!).

A kad sam uspevala da se dokopam finalnog kruga, nije mi uspevalo da dođem i do radnog mesta, jer je uvek uletao neko nečiji sa strane, ko se na razgovorima nije mahom ni pojavljivao.

U novinama u kojima sam pisala, honorar je kasnio dva meseca, nekad i duže.

Promovisala sam u međuvremenu sir punjen šunkaricom, sladoled, pivo, pisala, prala šajbne.

Nisam baš mnogo očajavala, jer sam imala 25 i mladost može mnogo toga da istrpi, sama je po sebi tako romantizovana i sluđena.

Međutim, kako je vreme prolazilo, a šanse se otvarale samo za partijski ili rođački kadar, shvatala sam da ću ovde morati na mišiće.

A kad sam se udala i dobila dete, najmanje mi je bilo do Milicinog „spontanog okupljanja na kafi sa drugaricama na Adi“, jer dete menja prioritete i svoju zemlju počneš da gledaš na drugačiji način, šta tom detetu pruža i tebi kao njegovom roditelju, imamo li perspektivu, zaštitu, kako me tretira kao porodilju, kao majku bolesnog deteta, kako tretira samohrane majke i žene koje ostave muža nasilnika, šta pruža detetu koje je vrstan đak, student, da li mu nalazi posao ili ga sa diplomom gura na benzinsku pumpu da pere šajbne, brine li se zdravstveni sistem o njemu i koliko, na koji način…

Odgovori na ova pitanja su mnogo važniji od tog cenjkanja sa povrtarom na pijaci (kog Milica sentimentalno spominje), jer povrće dobijeno za pet ili deset dinara jeftinije neće rešiti šupljine na koje nailaziš kad „porasteš“, baš kao ni pivo usred nedelje i taj nedeljni ručak.

Ako sledeće godine napustim ovu zemlju, verovatno ću se rasuti u milijardu delova, jer sam sentimentalna, ovde sam rođena, ovde sam se školovala, zaljubila, udala, rodila, ovde mi je mama, i tatin grob, i grob babe i dede, dom, ali… ja ne mogu da ostanem na mestu koje mi ne daje priliku, koje baš briga jesam li ovde ili sam otišla preko.

Suludo je ostati negde gde državi plaćaš školovanje, roditelji se grbave, a onda ipak moraš da se sa nekim pojebeš da dobiješ posao. To ti država lepo poručuje: ne moraš ni da se školuješ, sve se to reši posle, preko noći, jebanjem ili kupovinom diplome.

Pa, ne mogu ja da perem čaše u restoranu u kom funkcioner sa sto hiljada platom naručuje jelo za „preCednika“ partije. Ne ide. Puca u stomak. Ili da plaćam svaki pregled privatniku, jer će me specijalista u Domu zdravlja pregledati za osam meseci, ako imam sreće. Zašto onda ljudi plaćaju zdravstveno?

Ovde je sve obesmišljeno, o tome se radi. Ne o patriotizmu, ne o kukavičluku, ne o nedeljnom ručku i pivu usred radne nedelje, radi se o obesmišljenosti.

Ne želim da u čitaonici čujem „Samo obrišite sto pre nego što krenete, čistačica je tu, ali ne radi baš posao… nešto se domunđava sa direktorom…izgleda da će je unaprediti“

Nikome nije lako da počinje od nule, posebno u 39-oj, ali svako ima pravo da ode i proba. To ne znači, kako je Milica napisala, da njemu ne fali nedeljni ručak i ljudi koje voli, da nije borac, to znači da za svoju porodicu želi šansu, jer je ovde retko kad pošten čovek dobije.