Koronavirus Magazin

Ne junačite se i ne budite glupi – Karma dr*a na takve, a virus još više

devojka s maskom

Poznata srpska blogerka Nataša Ilić preležala je koronavirus i na svojoj stranici rokselana.com objavila tekst o svojoj borbi sa virusom.

Njen upečatljiv, pomalo zastrašujuć i edukativan tekst prenosimo u celosti:

Nosite masku. Nosite rukavice. Perite ruke. Ne znam šta pametno da vam napišem ili kažem. Ne filosofirajte potrebe, ne pravite se da ste Supermeni, da “to” neće na vas. Hoće. Vrlo hoće. Nije teorija zavere, ovo nije ko zna koji svetski poredak, virusu ste vi samo još jedno stanište.

Šta god vam naturali, maske nisu uvod u islamizaciju ovog našeg velikopravoslavnog naroda. Ne sprečavaju vas da dišete. Jer, ako sa maskom imate problema sa disanjem, ne želite da znate kolikih problema možete da imate kad vam se virus useli u telo. Ne nekom tamo, ne komšiji. Vama.

  • Kad ste poslednji put kašljali?
  • Ne znam. U julu nisam kašljala od 1982.
  • Kad ste poslednji put imali temperaturu?
  • Ne sećam se.
  • Imate li neki od problema, hroničnih?
  • Poslednjih godinu i po dana sa hormonima, samo.

Počinje bezazleno. Nelagodu ne povezujete ni sa čim, pogotovu ne sa kovidom-19. Nešto, kao, boli glava. To je temperatura, za mene. Jer boli onako kao… Kad raste temperatura. A onda… Sve postane jasno kad se izgubi čulo mirisa.

Miris? Koji miris?

Čudno je. Znaš da bi trebalo da osetiš nešto, ali uporno ne osećaš. Ulazim u kupatilo. Njuškam sve kupke koje imam. Ne osećam ni jednu. Okej, treba da se tuširam, mirisale one ili ne. Posle tuširanja, uzimam dezodorans. On malo mriše, ali ne onako kako zna, da se bukvalno ugušim kad me zapahne.

Ne osećam ni smrad kad se komšinica lati kuvanja, ni “miomiris” mačjeg posipa, ni hemikalije iz kupatila ili kuhinje. Ne osećam ni crni luk na vatri.

Temperatura… Tu je, slama. Nije velika ali od 37,6 do 37,9. Meni smeta. Osećam malaksalost, nemugućnost da duže hodam, zamaranje. Umor.

Ja bih da prilegnem…

Cigarete? Ne, hvala.

Pivo, vino? Ne. Da nisi za rakijicu? Ma, beži…

Držim se prisebna, ali bih radije da odspavam, dremnem… To i činim.

Kašalj i proliv

Počinjem da kašljem. Imam kraći izdah, ali sam i dalje lakši slučaj. Ležim, pokušavam da gledam seriju. Zasmejem se. Zakašljem se. Pridignem se, jer imam osećaj da ću se ugušiti. Kašljem glasno i gotovo bez prekida. Jedino se plašim da me komšije ne prijave, pošto ne mogu da spavaju kad krenem da bukvalno lajem. Ozbiljno. I psi se oglase, misle da sam njihova. Suv kašalj, dosadan. I traje.

Na scenu onda nastupa proliv. Jedva do WC šolje mogu da stignem. Provedem pola dana na njoj, jer duži boravak van toaleta ili na pristojnoj udaljenosti od istog može da ima užasne posledice. Najviše po gaće. A kad stigne do gaća, stiglo je svuda gde ne treba.

Perem ruke, ali džaba. Od toliko sranja nije ni čudo što dobijam blagu infekciju očiju.

Niski udarci

Kad se sve smiri ili bar ima prividno dobro stanje, virus udara na najslabiju kariku. Tad lečiš sve. I koronu, i svoju već znanu boljku.

Presabiraš se kad shvatiš da kovid nije bezazlen i da samo imaš sreće, jer imaš lakše simptome. Gde sam bila? Šta sam radila? Prevoz? Ljudi?

Iskreno, od februara nisam bila ni na jednom većem druženju. Ne posećujem skupove, žurke, koncerte, ne družim se sa ljudima.

Da, šetala sam psa. Išla sam za Niš više puta i to kolima, sa maksimalno tri osobe. Ponekad ušla u gradski prevoz. Maske, rukavice, sve nosila kako je propisano. Ponekad ušla u lokalnu ili manje lokalnu radnju. Vodila računa.

Ne ljubim se, ne dodirujem nikog. Da ne preterujem, samo jednu osobu. Perem ruke kao izbezumljena. Ipak… Dokaz da bolest nije “mačji kašalj” (za one koji ne znaju, mačke užasno kašlju, kad kašlju) i da je i te kako kod nas i u nama je i moj primer.

Nije NIŠTA! Opasno je!

Sad sam dobro. Samo mi je muka od vaših izjava da “korona nije ništa, da ne postoji, da nije to ništa strašno…“. Nije. Ništa. Sve je. Mnogo je. I niko nije imun. Jer kad se zakašljem, nije prijatno. Ni za mene, ni za ljude oko mene. Ali njih sam bar rešila – izolovala od sebe, pa je jedini koji je brinuo o meni i jedini koji treba da je tu. I da, nema koronu.

Nosite masku. Nosite rukavice. Perite ruke. Ne znam šta pametno da vam napišem ili kažem. Ne filosofirajte potrebe, ne pravite se da ste Supermeni, da “to” neće na vas. Hoće. Vrlo hoće. Nije teorija zavere, ovo nije ko zna koji svetski poredak, virusu ste vi samo još jedno stanište.

Šta god vam naturali, maske nisu uvod u islamizaciju ovog našeg velikopravoslavnog naroda. Ne sprečavaju vas da dišete. Jer, ako sa maskom imate problema sa disanjem, ne želite da znate kolikih problema možete da imate kad vam se virus useli u telo. Ne nekom tamo, ne komšiji. Vama.

Ne, ne želite da završite na respiratorima. Još više, ne želite da vas leče na Sajmu, u Areni, Spensu, Čairu ili u nekoj “najmodernijoj zdravstvenoj ustanovi”. Ne budite glupi.

Karma drka na takve. Virus još više.

Uzdravlje.

Kako su me u Nemačkoj naučili da nosim masku, a nisu mi pretili

Redakcija

Redakcija

Delimo tekstove koji vrede. Jer vrede!

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • I sad mi treba ovo da progutamo kao majmuni bananu. Ne izlazi nigde, stiti se maksimalno, pere ruke, ne druzi se itd. Ajde molim vas. Ja celo vreme pandemije nosim masku samo u zatvorenim prostorima, radio sam celu pandemiju radnji samo sa maskom. I zamislite nisam se zarazio. Moja prijateljica radila direktno u smeni bez iceg sa zarazenom koleginicom u prvom naletu korone kad se jos nije znalo sve o tome i nije se zarazila. Takodje znam ljude koji su prelezali koronu sa ozbiljnom upalom pluca.
    Znaci virus postoji,ozbiljan je, ali nismo mali majmuni da poverujemo da virus skace sa svih strana na nas narocito nocu za vreme policijskog casa. Da je tako Kineza bi bilo minimum 10tak miliona zarazenih.
    Tako da poltroni odjebite od ovog napacenog naroda. Da nije izbora, utakmica, slavlja mi koronu ne bi ni imali u ovom periodu.

233 Shares
233 Shares
Share via
Copy link