“Mama, ona moja Nataša sa igrališta, znaš li je? Ošišala je kosu i dala je bolesnoj deci koja je nemaju. Meni se srce steglo”, ispričalo mi je moje četvorogodišnje dete na putu iz vrtića ka kući.
Slučaj je hteo da nakon nekoliko dana u tom vrtiću sretnem Natašu Vukosavljević, danas učenicu drugog razreda Osnovne škole “Kosta Trifković”. Otkud školarka u vrtiću? Otud što, uprkos školskim obavezama ne zaboravlja da, s vremena na vreme, poseti one koje su u njoj od prvih koraka odnegovale dobrodušnost i empatiju od koje se zaista stegne srce.
– Jel to ta Nataša o kojoj sam čula, pitala sam tatu sa kojim je došla u posetu vaspitačicama.
– Jeste, to je, odgovorio mi je uz osmeh pun roditeljskog ponosa.
Našle smo se nekoliko dana kasnije na igralištu na kojem smo se ne tako davno i upoznale pa mi je, zajedno sa mamom, pričala kako se u njoj rodila ideja za taj plemeniti gest.
Jedna televizijska reklama navela je tu osmogodišnjakinju da se zamisli nad nečim nad čime se ne zamišljaju često njeni vršnjaci.
– Na televiziji sam videla decu koja nemaju kosu i pitala sam mamu zašto je to tako. Mama mi je rekla da je to zato što su bolesni i da se za njih prave perike od prave kose. Onda sam došla na ideju da i ja poklonim kosu. Želela sam da se ošišam već sledeći dan.
Mama je uzela makaze i telefon u ruke, kako bi bila sigurna da će Natašina kosa otići na pravo mesto.
– Kontaktirala sam najpre sa Nurdorom, međutim, oni se nažalost time više ne bave, jer je to veoma skupa procedura. Na preporuku sam došla do udruženja iz Beograda “Uvek sa decom”. Oni su mi objasnili na koji način treba da se ošiša kosa. Treba da bude dugačka najmanje 30 centimetara i najlakše ju je ošišati kada je vezana u repiće, priča mi Natašina mama, Bojana.
Sa, priznaje mi, knedolom u grlu, pramenove je spakovala u ubrus i u zip kesu, kako su joj u Udruženju objasnili. Zatim su ih poslali sa nadom da će usrećiti neko dete.
– Njima treba više kose, zavisi od količine koja se dobije i to je višemesečni rad. Kada skupe dovoljno kose rekli su da će nam poslati fotografiju perikice koja bude izrađena i to je stvarno lepo.
Dok je Natašinim roditeljima ipak trebalo malo vremena da se naviknu na drugačiji lik svoje dugokose devojčice, u njenim očima ni u jednom trenutku nije se čitalo dvoumljenje, naprotiv.
– Osmeh na njenom licu kada smo je ošišali i kada smo pakovali kosu, nešto je neprocenjivo. Stvarno se nadam da će makar nekog još da podstakne da joj se pridruži i da učini da se ta deca osećaju lepše i da dobiju nadu da će ozdraviti, kaže Bojana.
Lepo se, dodaje mi uz stidljivi osmeh, osećala i Nataša sama nakon toga što je uradila, a reči hvale imali su i svi oni koji je poznaju i koji su prepoznali veličinu dela koje je, u tako mladim godinama, bila spremna za drugog da učini.
– Drago mi je, dodaje Bojana, što je niko od nas nije nagovorio na takvo nešto već je na ideju došla sama. Ta empatija daje nadu za bolje sutra svih nas.
Skromna u svojoj veličini, Nataša je, kada smo joj dale znak da smo oficijelni deo razgovora privele kraju, razdragano ustala sa klupe i otrčala u igru, a njena mama i ja smo još malo nastavile o izazovima vaspitanja, detinjstva i škole, o tome kako odgajati ispravnu decu u svetu koji, svedočimo, baš i nije ispravno mesto pa se nametnula i na nekim marginama pročitana rečenica “Budi osoba zbog koje će ljudi pomisliti da je svet dobro mesto”.
Nataša, prvu lekciju si veoma uspešno savladala.
Dodaj komentar